Pozorište

мање = ~

—_______

=> 91 о —

дићка у том тренутку женске слабости забора- |

вља да је мати, те не мари већ више ни за децу. Она „швермује“ за Севером и оће баш да се извезе с њиме у шуму, где „славуји поје и цвеће мирише“, кад у исти мах стиже Севера зла коб. Радићкина собарица Јуца, која Севера сад добро уочи, позна у њему човека, који је њену сестру унесрећио, п кад Јуца због насртаја на Севера буде од Радићке из собе истерана, начини она узбуну у кући, те Север буде на најсрамотнији начин „демаскиран“. У томе Илија Машин, који је по упутству северовом са Веселином банчио, упадне пијан у собу, а мало чав ево и адвоката Рајка, који Илију гони са екзекуцијом због плативе менице, и коме ујак Манојло Шарић препоручује и криминалну ствар против Севера. Све ово допринело, је. да се Ра-

дићка растрезни, те да напослетку благослови |

брачну свезу између Рајка и своје кћери Данице. Мисао је ове шаљиве игре, као што се види, здрава. Фабула је згодна за шаљиву игру, и карактери су јој прикладни. Разговори су течни н живи. И поред свега овога радња у овој шаљивој игри сувише се развлачи, и та спора и млитава радња одузима овоме делу ону бујност и ону једрину, коју драматски продукт, па и шаљива игра,у својој целини треба да има. Писац ове рецензије имао је већ прилике, да о овоме делу свој суд изрече, кад је исто код Матице Српске за књижевну награду компетовало. Он је онда побројао многе специјалне мане ове шаљиве игре, и код неких ставио је категорични захтев поправке, ако би компетенат (Милан Савић) хтео да извојује књижевну награду. Други, односно трећи умољени судија матичин приметио је међу осталим још и то, да су рактери слабо „маркирани“, и напоменуо је како карактери сами собом треба да изазивају ситуације, а ове опет да стварају карактере. наравно постаје радња бујна и постизава се најважнији атрибут једног драматског дела. Писац шаљиве игре поправио је касније своје дело колико је могао, и постигао је књижевну награду, коју је тражио. Али ниу поправљеном делу није ишчезло бледило карактера, те је с тога и радња остала слабија. Сам заплет, где је кулминација игре, неприродан је пи усиљен. Таква ситуација могла је понићи само поред онаквог карактера — шмокљана, као што је економ Илија Машин. Само његов шмокљански карактер може да оправда онакву Сезсмислену лудорију, каква се с њиме збива а кад се помисли, да у животу скоро нема таквих сакалуда, као што је тај Илија, онда ео Трво ни та ситуација, која нам износи и представља заплет, не може бити потпуно оправдана. Све три матичине судије чиниле су баш на заплет у првобитном тексту своје примедбе,

ка-

где |

Тиме | ~ |би се једна награда могла издати, и тако би ра-

и писад га је поправио. Но исти заплет у поправљеном тексту овако поправљен, а и према осталим предузетим поправкама дела, скоро да је у овоме данашњем облику постао излишан. Екепозиција дела, премда је мало развучена, опет је зато добра. А разрешење заплета, — свршетак ове шаљиве игре, — испало је писцу потпуно за руком. Радња је у петом чину врложива, и опет не пренагљена, него, као што треба, одмерена. Публика, као што је својом обилатом посетом показала интересовање за овај комад, исто јетако и сам приказ са великом пажњом а уз понављане

| изјаве допадања пратила. Напослетку је и самога

писца изазивала, но пошто овога не беше више тамо, то се у име његово подначелник позоришта,

А. Хапић захвалио на оданој му почасти.

Не можемо пак овде муком прећи, како је публика своје изразе задовољства често на многим драстичним местима изјављивала. Ми смо већ једном приликом овакве ствари замерили, па и сада то морамо замерити и публици, и писцу, и управи позоришној.

Но абстрахујући од овога може се рећи и судити, да се ова шаљива игра публици допала.

Како смо пак сопственим ушима чули и по неке замерке и изјаве незадовољства, не можемо да и те веће претензије недирнуте оставимо. У одговор овима навешћемо овде речи једног нашег колеге, којима је у реферату своме, поднесеном Матици Српској, ову шаљиву игру за награду препоручио. Он вели ово:

„Ја бих можда дуже размишљао, да ли то (т. ј. награду) могу предложити с мирном душом, кад бих мислио, да се Матица могла надати на расписану награду каквој узор-комедији са гледишшта данашње светске књижевности. Но кад би се навек то тражило, онда би и код већих народа, не велим код Мађара, али н. пр. у Немаца прошло кадшто десетак и више година, док

списи награда промашили свој смер помагања и постицања — епсоптасетепћ — књижевности,“ Што св саме игре глумаца тиче, ту немамо ништа много рећи, јер је ова шаљива игра тако добро и складно одиграна, као ретко која. Потрошило се истина и много труда око припреме, али се баш том приликом и показало, шта могу труд (студија и веџбање) да учине. И гђца Џетровићева, (Даница), коју; као почетницу виђамо само у мањим улогама, и која је данас први пут Једну велику, главну улогу играла, задовољила је својом игром. Још ћемо да споменемо г. Динића (Илију Машиног) као главног јунака. Он је своју улогу скроз проникао, те је својом добром игром много пута смеј у публици изазвао, — био је шмокљан неисказан. Д—ћ.

Издаје управа српеког народног позоришта.