Pozorište

гиаии || | |

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

Претплата се шаље администрацији „

— 24 У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 8. МАРТА 1894. ==>=— 4

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

та аи за о Са 40 а на страну · 60. новч. месечно. =д 2 ра Поворишта“,

| || | : па. и.

у матичином стану, у Новоме Саду.

оштро обележи што припада п што је главно карактеру. А то бива онда, кад нам песник покаже какву особу у таквим приликама, у каквима њезина особина оштро пзилази на видик, што добар песник уме казати и са мало речи. Али те речи ваља да чујемо из уста саме особе, а не да их ко други каже, па њезин карактер описује. Овако може чинити по својој вољи само епски песник, а драмеки само кашто, и то кад је потреба, на пр. кад се приповеда каква го| лема ствар или замашан догађај, као у Шекспиру кад црнац Отело пред млетачким већем (саветом) приповеда невоље из своје младости. Јер у драми хоћемо да сагледамо сам карактер, а не да слушамо, како нам га ко други

„Дела сматрамо за нешто случајно, а карактери су главна ствар. За то ваља да је карактер складно нацртан. У карактерима не смеју поједине црте бити једна другој противне; они морају вазда бити једнолики и слични самима себи. Могу се јављати сад слабији, сад јачи, какве им се кад прилике дешавају, али те прилике не треба да су тако еилне, да с њима црно од белога направе,“

Долази питање: какви треба да су карактери! Карактер треба да нас забавља, да маримо за њ. По речима Лесинговим је неопроштен грех за драмског песника, кад нас карактер хладне оставља. Ми треба са песниковим особама да осећамо, да мислимо, да њихов говор и радњу тако разумемо, као да ми сами говоримо и радимо. Главно је драмско правило: карактер нас не сме оставити хладне и немарне,

Пе

ДРАМСТВО ПЕСНИШТВО УОПШТЕ

(Наеставак.)

Што се тиче првога питања, ваља да се

описује. Лесинг врло згодно вели о том овако: |

| а не ваља ни да га се гадимо, јер кад га св ских

гадимо, онда | песник погрешно изабрао своју ствар. Могу додуше бити карактери не само симтатички (т.ј. да их милујемо), него п антитпатички (т. ј. да на њих мргимо), што све провире из моралних осећаја. Али за то нас ипак могу забавити и антипатички карактери; они могу бити такви, да нас к себи привлаче ако не морално а оно духовно, као што су на пр. досетка, ћуд, мудрост, лукавство пи т. Д. Нису за драму карактери без осећаја, као што су: карактери посве немилостиви, опаки и крути, а такви су на пр. дивљак, џелат без душе и срца, затуцани зликовац, или источни варварин. Тако ни у Шекспиру не би био за драму Рикард П., да га не гризе савест, нити Мекбет, да се доцније не грози својих крвавих дела. Драмеки јунак мора бити човек, који осећа, јер у глумски посао не пристају ни анђели ни ђаволи у људском облику.

Песник завршује тај свој посво на врло различан начин. Он може у великим потезима изабрати за своју драму или уопште човека (40вечанство), или једног особитог човека. Кад узме човека уопште, онда треба да је опште а не особито п оно, што показује своју снагу над њим, а то је свеопшти људски удес, који савршује унутрашњу п спољашњу борбу. Тако дакле за општи карактер треба. општи, а за обобити карактер особити удес. Ако се другојачије чини, лако постаје посао нескладан,

Како се јавља радња « поља. Говор.

Драма мора бити тако удешена, да се дотиче унутрашњи свет са спољашњим. Унутрашњост људска може се запазити само из људдела, а та дела можемо само тако како

и ф