Pozorište

нуци владају, те прете, да целом току радње |

свој карактер наметну. Озбиљност лежи у писменоме уговору између Антонија и Шајлока, у ком се овоме даје право, да ономе из тела му исече Фунту меса, у случају ако на термин не би могао исплатити меницу. Та озбиљност долази до врхунца у 4. чину, у судници. Али ве-

лики песник одузео је жаоку тој озбиљности

већ тиме, што Порцију и Нерису изводи у мушком, адвокатском оделу, те тако целој појави даје благу превлаку комичне ситуације, која нам не дозвољава, да баш у самом врхунцу озбиљности верујемо у битност њену. Особе у самој глуми могу ту озбиљност озбиљно и схватити, али гледаоци то не могу никако, а у том баш и лежи она велика досетка Шекспирова, која нам износи озбиљну и шаљиву страну у органскоме сплету. Та већ сам услов у уговору Фунта меса — не може се баш озбиљно узети, и једини је Шајлок, доцније, да боме, и остале особе, које су га са свим озбиљно схватиле.

Не можемо на ино, а да не изразимо нашу жалост, што је 5. чин изнесен прилично ампутиран; особито нас је жао прве појаве у њему, у којој се на мио и песнички начин износи љубавни одношај између БЊесике и Лоренца, оно слатко, заљубљено гукање исплетено меким, милокрвним задиркивањем.

Али цео „Млетачки трговац“, ако је по себи им дело, о ком се у свако доба даје говорити, не може нас у овај мах тако занимати, као што нас занима приказивач главне улоге, улоге Шајлока, г. Тоша Јовановић.

Ако и не мислимо већ овом приликом да кажемо све оно, што се у нама рађало, будило :: на послетку до потпуног облика дошло, -— јер хоћемо то после целог гостовања уваженог уметника тог да чинимо — ипак нам ваља већ сад да изнесемо не мњење, већ само слику о Јовановићевом „Шајлоку“, о конкретној фигури на позорници, о оличеном апстрактуму.

„Три хиљаде дуката — добро“, прве су речи Шајлокове, и „молим, дозволите ми да се удалим; није ми добро, пошљите ми писмено а ја ћу га потписати“, последње су му речи. Колико мржње и колико љубави, колико страсти и колико попустљивости, колико осветљивости и Колико очајања, колико задовољења и колико разуверења не лежи између те две изреке! И ову ту голему скалу, која лежи између тих изрека, час у дур-у, час у мол-у, изражава П]ајдок било маскирано, било из дубљине срца свог.... али не, то је био Тоша Јовановић, који је Шајлока приказао. Оно потмуло очајање што га спопада кад од Тубала дознаје, да не може никако доћи до своје ћерке и својих дуката, како ли се претвара у гнусно радовање, кад од

___---_____

|тика. Читамо у „Млепси“: „Нар. Нов.“ пишу о

истог Тубала дознаје, да су Антонијеве лађе пропале, те да овај неће моћи на време исплатити меницу, и да ће он моћи тако до словца да изнуди нечовечни уговор свој. Како ли се изражава та нагла промена његовог осећања, | час горе, час доле, у лицу, у гласу, у кретању му! Џа тек у судници! Од лаганог, неповерљивог ступања му, од мирног, јогунастог придржавања свога права и писмена, од задовољног усклика: „Данило! Мудри, праведни судија!“, од оштрења ножа и трзања кантара, од зверског покрета у тренутку кад му судија право даје, од изненадне примедбе судијине, која му право износи са другог гледишта, од сумњичења, па на послетку до уверења, да судија говори на основу закона, од постепеног попуштања, лавирања, па све до гровног за њега разуверења о праву свом, — колико ниансе, модулације, промене, пластике није нам велики српски уметник изнео на видик! •

Његова мимика, од нехатног покрета претију му па до оног развитка, кад му је цело тело у акцији, савршена је и свагда је пластичан израв унутрашњег му догађаја; али никако наметљив, претеран израз, нити непотпун, недовршен, већ увек према ситуацијии дикцији, каоу складном певању пратилац секондо према вођи примо.

Остали приказивачи били су као што треба на свом месту. |

Своје речи хоћу да завршим изреком једног великана. Као што се дало предвидити, у публици је и нехотице постало питање: Ко је извренији, Ружић или Јовановић 2 Гете је рекао, кад је дочуо да се Немци о том гложе, ко је већи песник, он или Шилер, ово: „Бле Пешћаећел зојЊеп ећ епеп, хугет зојеће Кетје ха ђезилећ, уде мг 4, пад шеће датшђег зфгеЊеп, ууег дет отбавете 61.“ М. С—.

КоОзЗО РВИ и ТЕ

Х (Хрватско народно позориште и загребачка кри-

представи опере „Ернани“ овако: „У опште го- | ворећи тако шкандалозне представе није било од | памтивека. Оркестар и збор надтицали су сеу нескладу и у дисонанцији. Г. Верина био је скров индиспониран. Г. Веспасиани, макар изврено при гласу, дистонирао је као за опкладу.“

Скоро тако исто говоре о тој представи „Аотатег ЛеЊипо“ п „Розог“ а „ЗЈођода“ напротив пише: „Опера „Ернани“ отпевана је веома добро. Одавна нисмо чули у нашем позоришту бољега склада међу зборовима и првим силама. Г. Веспасиани надкрилио је самог себе у трећем чину.

Рецензенат „Улепса“ није био у позоришту, па за то и не може да рекне, ко има право.

Издаје управа српског народног позоришта.

а ИО –—0-, +