Pozorište

са а

Зе ЖЕ

5). 77

| || | | | По Ћ. “

ла | => У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ П. МАРТА 1884. з=><1 О О а | +, ТОДИАЈХ. + Ио о А

нама,

"Грци дивно пренуше духом,

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. Па се шаље администрацији ,

Стоји „Позоришта“,

за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно.

у матичином стану, у Новоме Саду.

ПОВЕСНИЦА О ДРАМИ

Међу источним народима, који су богати у епској и лирској песми, само су Инђани створили драму, која се и у Јевропи наум узела, како беше завладала санкритска наука. Понајвише им је позната глума „Сакунтала“ (претен верности) од Калидаса.

Трут, као творци п у свима другим вештии драму еу класички усавршили. Њихове су трагедије и комедије и дан-данас у својој врсти недомашиве, као и њихова еполеја п лирика. Драме су им постале од народних ђонисијских (дионисијеких) светковина, где први пут по двоје њих говораху у елаву богу Бонисвију. Од тих светковина остаде грчкој драми и збор (кор), који певаше у одморима радње.

Тај се збор не употребљава у новијим драма-| |радње, времена п места, па тим без невоље у-

ма; само је Шилер огледао, да га употреби у својој „Месинској невести“. За грчку се драму иште мален број особа, што раде, и сасма проста радња; за трагедију обично каква проста прича. Комедији бијаше тада много шири круг него сада, јер се у њој причаше не само о друштвеном него и о политичком животу, па сатира не зазираше ни од људи ни од достојанства. Грчка драма најбоље цветаше у петом веку пре Хр., кад Иктан подиже Партенон, Фидија створи олимпског Зевса и т. д., кад

гичке певаније „Јестилове, вритидове у ђонисијевом глумишту, на јужном обронку Акропоља, а неумрле доветке Аристофанове шибаху у комедијама Атинце, који се почеше одрођивати.

Римљањи, који се у свакој вештини угле-

закликнуше тра-

Софоклове и Је- |

УНИШТЕ

даху на Грке, особито у драми, далеко заосташе пза свога угледа. Само комедије Терентијеве и Плаутове, који се не угледаху на Арпстофанову него на доцније грчке комедије, показују ту врсту вештине у римској књижевности. Виша се трагедија не елагаше са трезном ћуди римског народа.

Међу новијим народима највише се труђаху Французи, да у драми достигну старинску (антик) врлину. Њихови се класици: Расин, Корњел, Волтер у 17. и 18. веку изучаваху по старим угледима, бирајући стару грађу за своје трагедије, па тежећи да чак и старински облик пренесу на новију драму. Они по Аристотеловој појетици доказиваху, премда погрешно, да у драми ваља да су три јединства

тискиваху језгру драмске вештине у тесну љуску старинског облика. Дуго време владаху француске трагедије и Молијерове комедије на новијим глумионицама, особито у Немачкој, где су оне вредиле као угледи.

Пре Француза, а самостално од старих, развише своју драму Енглези п Шпањолци. Њихова је драма названа романтичком насупрот старо-класичкој. Она је по облику слободнија, а по ствари многостручнија. Она допушта, да јој се призори (ецене) чешће мењају, да јој је већи број особа, да се особе боље карактеришу и да су шала и збиља помешане. Енглеска је драма свој вршак стигла са Виљемом Шекспиром, (1564—1616.), који је назван „ђенијем британског острва.“ Он у својим умотволича доба владања краљице Јелисавете

#) М овај је саставак извађен из дела „Повесничка вештина (уметност)“ и т. д. од дра Стевана Павловића.

Овде је реч само о драмској повесници у несловенских народа, а о истој повесници у словенских народа, реч је у

тој књизи онде, где је каоу додатку за себе описана општа књижевност словенска.

У