Pozorište

— ов ПБ бе —

студије, која притеже улогу за своју личност, а не своју личност за улогу. Личност пак остаје у главноме једна иста; улоге су разне. Тиме нећу никако да кажем, да г. Цветић на један исти

начин приказује сваку улогу; никако. Он сва-| ву улогу приказује онако, каква је, само с том.

разликом, да се при разним улогама његовим види изрична индивидуалност његова, која нам баш не дозвољава, да је у једно слијемо са уло-

том његовом.

То су моји лични утисци и што се тиче дон.

Цезара и Гренгоара. Камуфле пак од другог је кова. Ту нисам никад делио Цветића од улоге му. Камуфле по себи није комична улога, она је постала таква са необичне ситуације своје. Камуфле је скроз карактерна улога; он остаје свагда један исти, ако се кад и кад и деси с њиме која промена.

Ове моје речи још ми нису завршне. Ја мислим то учинити при завршетку гостовања уваженог уметника тог.

Закључак — ја не кажем пресуда — даје се само на основу премиса изрећи, и као год што би у логици био закључак лош без својих премиса, тако и у животу не може и не сме се изрећи мњење без своје основе, јер ова даје гаранцију за оно. Брзоплетно а уз то још и арогантно решавање о вредности које појаве свети се обично брзо и то не на достојанство онога, који је на тај начин изрекао своје „убеђење“.

Остале приказиваче видили смо већ у тим. к: | 5 - -- Лек « |гошћа са „Адријеном Лекувреревом“. Од прве.

улогама; само не г. ЂЊурђевића (Барон Виљдељ), а што смо га видили, не кајемо се ни најмање. Ђурђевић је своју улогу приказао за иста добро. М. С—ћ.

(у Адријена Лекуврерова“. Драма у 0 чинова. Написали Скриб и Легуве. Превео К. Н.Х. Гђа Милка Гртурова члан краљевског поворишта београдског у насловној улози као гост први и претпоследњи пут. Г. Милош Цветић редитељ краљевског позоришта београдског у улови Морица, грофа Саксонског као гост по трећи пут.)

Сретна је одиста мисао била од стране управе, гостовањем првих наших уметника зачинити и крунисати овогодишње бављење позоришне

дружине код нас. у последње време гости и не!

избивају, све један другог одмењују, а у четвртак 22. марта о. г. дођосмо чак п до те пријатне изненаде, да нам се две врене снаге краљевског позоришта београдског у један мах прикажу, редитељ Милош Цветић по трећи пут, а дика наша негдања, увор-уметница-првакиња Милка Гргурова први и на вељу жалост нашу и претпоследњи пут ове године.

Исто оно смерно па опет сигурно ступање, чаробно оно смешење, умиљати онај глед, у који се слила сва бујица осећаја, бони онај пребони

израз на цртама, а врх свега онај глас — да, глас, коме не знаш каквоће означити крај најбоље воље, глас, што те дира, заноси, у снове пољуљкује, глас, што у смеју и плачу, очајању и уехиту једнако неодољиво љупко звучи — све је то Милка Гргурова сачувала, све је то Милка Гргурова са собом понела, у уверењу зар, да ће са тим оружјем „доћи, видити и победити“. Па тако је и било: дошла је, видила, победила. Јесте, што да тајимо, зажелили смо се ње, зажелили смо се пре свега и свега чистог уметничког заноса, ватре и жара, смерности и оданости, што природном својом снагом задивљује, зажелили смо се и лица, које по склопу своме може да изрази све афекте редом без великога пренемагања и развлачења, зажелили смо сем чисте српске речи, речи своје, која нам је за срце прирасла, те је нерадо дајемо, да је сакатим нагласком руже — свега смо се тога зажелили, јер смо доста поодавна без свега тога били, зажелили смо се праве уметнице, уметнице, којој је уметност и сувише мила и драга, а да би у служби њеној имала каде рачуна водити о сујети и допадању те правити од главе своје сваком приликом, и онде, где то уметност у главу туче, — цветне леје. А стара је наша Милка уметница богодана, опет и опет дика наша те јој од срца велимо: добро нам дошла у госте ма и на чав само, а одмах уз то и управи: евала, што си је позвала! · Прекратко гостовање своје отпочела је мила

|речи па до издисаја пулзирао је кроз ту Адријену. свеж живот, свежа снага, свежа крв. Уздиже ли глумица Адријена мајку своју уметност, стисне ли захвална штићеница Адријена руку заштитнику своме и пријавељу Мишонету, привије ли се љубавница Адријена њежно као но јање уза свога Морица, нађе ли се племенита Адријена у милој неприлици, кад јој Мишоне изда жртву пред драганом, сарањује ли понижена Адријена у ресигнацији милошту своју, крикне ли васкрела Адријена од веље радости, што јој милошта васкрела — не знаш рећи, кад се откида већма од срца, кад иде јаче са дна душе. Спонтано одушевљење публике и бурни | изазиви како на отвореној сцени тако и иза појединих чинова најбоље сведоче дичној уметници, да симпатија старих поштовача њене уметности није ни најмање оладнила.

У одобравању, што се исказивало тој Адријени, подобро је учествовао и други гост, Милош | Цветић, у улози грофа саксонског. И наш Лукић је био Мишоне, да му равна треба тражити, а Драгиња Ружићка канда је хтела показати, да такво друштво њој управо и приличи. Т.

Издаје управа српског народног позоришта.