Pozorište

А 4

каже, да је Станко убио Дејана, она не верује. Ето Станка. После загрљаја Станко признаје, да је убио Дејана, али он га је увредио. Она му прашта. Кад јој он своју тврду одлуку каже и зове је, да с њиме пође, подиже се права Црногорка и рече: „Никад!“ — „Шта те веже 2 =—- Шта, ме веже 2 Све ме веже!“ У заносним етиховима казује своје одушевљење за спромашну, али красну, слободну и славну отаџбину своју. Он јој каже, да ће бити ца-

је свака Црногорка мала царица. Отуда н тај наслов трагедији. Кад Станко не престаје говорити о балканској круни, којом ће га Султан наградити и коју ће онс њом заједно носити: она му у дивним етиховима каже, да је круна из туђих руку срамотна. Он треба да подигне лазареву круну, која ће га прославити, а да се прође туђе, која ће га обрукати.

Станко не узмиче. У том јављају слуге, да с брда долази чета коњаника, потера. Како Даница никако не попушта, Станко јој лакоумно казује,да у Турака има изобиља лепих девојака. | биће увек јунака, којиће издајицу казнити“, — одговара му увређена девојка. У све то већем гњеву хоће да пстргне сабљу од слуге, да сама убије отпадника, али кад јој не пође за руком, обраћа се чети п узвикује: „Ко је јунак и убије пздајицу, добиће моју руку и све благо старога Перуна.“ Тад је Станко ухвати п повиче: „Кад мене не ћеш, не ћеш ни другога!“ прободе је ножем п побегне. Потера, са старим Перуном на челу, налази Даницу у крви. На очево јадиковање освешћује се; као да није на смрт рањена, и док Перун пзговара молитву, завеса пада.

Трећи чин. Црногорци и Турци стоје једни према другима на бој спремни. Две војске предводе два брата: Ђорђе и Станко. Од Станка отишао елуга Иво, покорио се Ђорђу п каже му, како је у турској војсци. Заповедник издаје стратегичне наредбе, а то има војничке вредности, што Црногорци могу боље оценити него пко други на евету.

рица, ако пође с њиме. Али она одговара, да.

је пи један Турчин; вапије за водом. Марта,

„И у Црној Гори

Иван благосиља оружје својих војвода и призор се свршава прорицањем некога старца, који Ђорђу обећава победу и „са сабље чита“ историју Црне Горе у напред. То благосиљање оружја старијег сина против млађега, што предесказује трагичну силу, уводи достојно у трећи призор, у ком је катастрофа. Позорница представља бојно поље. Пољем леже рањени. Даница и Марта до|лазе, да их крепе. Разговор са рањеницима веома је карактеристичан; види се, да је по природи састављен. Међу рањеницима

бежи, али је Даницу дирнуо тај вапај и пружа кондир рањеном Гурчину. Кад он, пијући, подиже главу, она позна — Станка. Даница тргне кондир и повикне: 1 Суд овамо! Не труј воде, отровниче! ·-. ... Ни капи више! Крета, српетва издајниче!“ Је л то хришћанска милост 2 — приговара јој Станко поругљиво. Он је рањен, каже она, али је нио њу: „Ти ме рани по тијелу, И по срцу и по души, И твој злочин спрама дома Љубав моју не угуши.“ И не ће се светити: „Да се светим! Глас љубави Првобитне то ми брани: А мали тај а И пружа кондир рањеном Станку. У том упада турска чета п собом носи Станка пашу. Он зове Даницу у Скадар, она хоће п каже како:

он ра-

а ЕВА Али како Морача се У језеро бистро слива, А. оно се у Бојану Пред скадарски град излива. Цак ће оно као ђевер Довести ме испред града Ето тако походићу Вереника мога млада.“ И залети се, скочи — у брзу Морачу. Тај призор, кад би га прететављале