Pozorište

бебе 88 «јобосј—

позоришни управитељи и у других народа, а како да не ће бити у нае.

Управитељ је посредник између уметности и публике, између практичног и идејалног света п живота, па за то и захтева вршење управитељске дужности најбољу и најплеменитију снагу.

Свака права управа мора знати, шта је представљачка уметност, мора познавати драмско песништво и глумачки свет са његовим особинама, мора пмати јасан преглед целог позоришног рада, мора бити усталац у своме послу, мора позориште волети и готова бити на сваке жртве. мора имати знања пи умења у позоришним стварима, мора имати енергије и поштене воље, и мора бити савесна, тачна и непристрана у вршењу своје тешке дужности.

Свакој правој управи мора бити и глава и срце на свом месту. И једно и друго морају бити у непрекидној хармонији пи у непрестаном раду око позоришта.

= а

да уме рачунати, тако треба да је одушевљен на позоришт;»,

Радња је позоришна спојени посао п

рачуна и одушевљења.

Управитељ позоришни треба исто тако као и трговац; а исто

као што је песник одушевљен за песништво, уметник за своју уметност, учењак за своју науку.

Тај рачун и то одушевљење не дају се делити једно од другога ни у најмањем, ни у највећем позоришном послу, јер су свуда спојени једно с другим, и морају бити спојени.

Ако у управи преотме мах хладан рачун над одушевљењем и ово успава: онда се позориште ни у чему не разликује од трговачког контоара, од чиновничке канцеларије, од војничке касарне; онда се

једнострано истакну тако звани позори-

шни интереси и ови се ставе на супрот глумачким интересима, или боље рећи они

их изазову. (Наставиће се,)

ЛИСТИЋИ.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Војнични бегунац,) позортина игра у 3 чина, с певањем, од Е. Сиглигетије, посрбио Рада Стратимировић — приказан на нашој позорници у Н. Саду у недељу 12. јануара о. г.

У репертоару наше позоришне дружине има неколико глума, које су већ старе, но које све опет зато никад преживети неће. Међу те глуме долази и „Војнички бегунац“. Истина, није ова позоришна игра српски оригинал, ал је тако вешто посрбљена, да изгледа као да је из нашег српског живота — да богме нешто старијег, кад су Срби по Пешти и по Италији играли важну улогу. Баш због тог, што у „Војничком бегунцу“ гледамо себе, биће нам он увек мис, гледаћемо та радо свагда, као што га гледамо већ толико година. Није баш бог-зна како написана ова позоришна игра, ал је из живота, па привлачи нас и уживамо у њој. Нека се не стеку увек многи, који „из близа“ гледе, ал ће се стећи они, који „издаље“ кроз маглу и који „од горе“ уживају у овој позоришној итри с певањем, а доста пуном шале.

Приказ је био добар. Улоге у „Војничком

—+-

бегунцу“ од најважније до најпознатније прешле су већ кроз многе руке, а особито овог пута. Но то је морало и да буде, јер наша позоришта дружина није никад дошла међу нас са толико много нових чланова као овога пута. Гђа Ј. Добриновићка приказивала је овог пута први пут ковачицу Мекићку као Добриновићка, ал као гђца Ј. Поповићева предетавља она ковачицу одавно и свагда тако истинито и верно, да нико не би могла покондирену ковачицу боље извести; па и одело је згодно узела. Неће нам се замерити, ако споменемо, да се спроћу Рајка, у првом чину понашала више као оштроконђа жена му него као мати, ма да и није права. Та она, га је одранила! Нешто јој је бар морао срцу прирасти. Гђца 1. Хаџиђева приказује Јулу, чисту и поштену просту девојку, већ много пута, и сваки пут боље; чини нам се можда, да је овога пута њена игра потпуно округла била и задовољила публику. Гђа Ружићка више се иетакла као мати него као верна супруга. Истина, она излази на бину увек у моментима, кад се ради о сину њеном Рајку, ал се састаје и са мужем, с којим живи већ 20 година у најлешпој

Љав-