Pozorište
|
—ее Ооа
95 дсосј—
они не питају. . . Шрактични захтеви глумца и интенданта су задовољени, па то је за њих доста. У ту врсту практичних радника без ве-
лика духа Вилбранд се — до душе — не може
увретити. Он је више пута показао, даје и песник и драматик међу првима, па нам је за то баш вада и необичан. Као да га је звање и морање навело на стазу, која води спољњем успеху, а ми смо тако еретни, де баш плодове тога труда Вилбрандовог окувимо.
Да растумачимо, за што тако о овим радовима Вилбрандовим судимо. „Фабрицијусова ћерка“ је у „Позоришту“ већ оцењена, и нама остаје, да само о „Асунти Леонијевој“ свој суд донесемо. Велики глас Вилбрандов и велико штовање према другим радовима његовим не може нас задржати, да о овом не речемо своје мњење
отворено и искрено. И преводилац нам не ће замерити, ако не делимо е њиме ону 4 коју је он тим комадима поклонио.
Свака позоришна игра треба да има свог етичког разлога, своје моралне цели. Ове више вештине — па и појезија, особито драмска ваља да дејствују на човека као неки виши прин· |! цип, који ће га унапредити, ослободити и облагородити. То им је задаћа; то им је дужност, а то им је и најбитније право на живот.
Срества, којима вештине ту своју благо· датну задаћу врше, могу бити двојака. Прави уметници упливишу на човека или самом, чистом лепотом без ичега другога („Ке ђеаш езђ аџ5а ше е дие Ршше — рјив реше ефте“ вели Виктор
Иго), или израженом идејом — дакле истакнутом било прононспраном било прикривеном тенденцијом. Где тога двога нема, не може бити говора
о правој вештини.
А има ли тог, у , „Асунти Леонијевој“ 2 · Нама све чини, д
У идеју,
невољи смо,
лима и дужношћу (репрезентанат Алоред) та идеја, коју је ваљало извести, како онда да мислимо о репрезентанту њеном, кад га онака ви-
димо 2 Ако је свемоћ чисте, искрене љубави и ако је писац хтео да потврди иону изреку Сандовљеву „Уошот Абзшиг Чецх соештв зшебг-
њена победа узор; оно Гајблово „Ваћтеб таећЕ датап“ таепћ брша, с' езф зошћ ег виг Је Теа роп: Геђетдре“, тако недостојно крха час о непотврђене разлоге, час о сентименталну, управо болесну каприцу,
па да најпосле прими своју заслужену награду у
да је баш та права задаћа уметности у томе комаду јако у засенку. Ма како изводили; ма како судили и премишљали, шта да узмемо за изражену за ону тврду основу, из које би се дало изводити неке дедукције за живот и човека. Ако је сукоб и борба страсне љубави са вишим це-
. - онда му је то испало врло слабо; онда није требао ни смео пустити, да се та свемоћ
|не као праву извојевану милост из туђих руку. Ако је пријатељство И самопрегоревање звезда, која нам је требала засветлити, онда не појимамо, за што је писац помрачио светлост те звезде оним речима дра Клинтна, којима најпосле одустаје од свога права на Асунту поред других разлога и с тога „што је он већ етар, што је и до сада без жене живио, па мисли да ће моћи и од сада“ ... Ако је разлог и разум Емила Бухауа оно, што ваља
слушати, ценити и за пример узети, што га је онда тако брзо паралисао и тако слабим среством побиог Где су ту узорити карактери; где је у целоме комаду и једно дело чисто, светло и без приговора, да нам може послужити као пример за живот и прилике у њему; да нас може упутити, подићи, ослободити и оплеменитиг...И ако је томе по гдегде наговести — све је тако бледо и слабо, да и не допре до душе наше; све је као прасак пушке без зрна. |
Па и лепота тога комада није оне врете, да има етичног и моралног дејства. Спољна и најлепша сценерија; најнежнији празан сентименталитет и патое, најуку снија штафажа пусте језгре. најсјајније тираде без праве хармоније, захвате човека теку пола, тек тако рећи чулно. У интересантној Фабули; у необичном месту и |етраним приликама; у искићеној помпезној дикцији; у пријатним епизодама; у смишљеним евршецима овога комада још ми не видимо ону чисту, уметничку, неодољиву лепоту драмске појезије,која сама по себи дубоко у душу залази, те је као виши принцип модиФицира. Све је то тек блесак за наша чула, драж за наше осећање ниже нарави, и играчка за нашу фантазију. Још кад чујемо, како жена сама себе хвали .. .кад дознамо и за оне мутне мотиве Клинтновог и торевања, и за Форму, у коју писац то увија.. кад видимо, да лепа Асунта нестрпељиво, ал инактивно чека, док се ови за њу погоде ..е онда — онда не можемо рећи, да емо осетили драж лепоте у најчистијем облику. (Свршиће се),
победу него — као
(Недељни ред позоришних представа): У уторак 11. Фебруара : „Дон Цезар од Базана“. Дра-
ма у 5 чинова, написао Диманоар, превео Н.
— У четвртак 18. Фебруара први пут: „Доктор Клаус“. Шаљива игра у 5 чинова, написао АдолФ Ларонж, превео Сава Петровић. — У петак 14. Фебруара: „Госпођа од Сен- Тропеза“. ју 5 раздела, по Француском написао Ламберт, с немачког превео А. М. — У недељу 16. И РЕ ара: „Сабља Краљевића Марна.“ Алегорија у раздела, с песмама, од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића, музика од Д. Јенка-
Драма
Издаје управа српског народног позоришта.
—-—--