Pozorište

аб

пе Е = _____________Њ —бооја У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 26. ФЕБРУАРА 1886, со => ђе | а У ТОДИНА 10: + + 108, АЕ о ИЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

ка

па пут на по табака.

Излази за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месепа по је— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Досптије, Сава Текелија, Бранко, Владика Петар П., Божидар Петрановић, Ни| кола Боројевић, Јован Суботић, Полит| Десанчић п Змај-Јовановић, као свесни пи помирљиви. Срби, вазда су истицали братсеку слогу, особито између Срба и Хрвата, као најтврђи стожер, на ком почива наша узајамна будућност, п као најјачу котву, која нас од валовите туђинске поплавице спасти п одржати може. Сви споменути

потичу братској слози и, својих прадедова, узвикују нам: да не | гледамо, ко се како крсти, но да МЕ братинску гледамо (Сава, Текелија) ; јер: | „„Тактом вјере глупост чојка мјери“. (Вла| дика Петар П.)

| Овом стазом свесних Срба — о ко: јима се може слободно рећи, да су сами корењаци по вери православној, као и по народности свога, српскога племена — ударио је и књаз Никола, што му на највећу дику служи, јер тиме доказује, да зна високо стајати над предрасудама и ниским страстима, које су нам данданас сваколика срца растровале и нако нам душама п умовима заокренуле, да смо се од рођене и крвне браће — злобном небраћом начинили. Чули смо, како је у првоме чину „Балканске царице“ књаз Борђе доносио брату ОСтанку различна државна ппсма. Међу тим писмима било је једно, којим град Дубровник (о ком високи песник вели, да је „Мудрошћу глава српскога трупа“), пита, да се смањи нека царина Станко

мужеви имају дивних изражаја, којима нас челични у вери |_

БАЛКАНСКА ЦАРИЦА.

| (Свршетак.)

лакоумно виче на Дубровник, на Дуб бровчане и на њихово латинство; а Ђорђе Дубровчане мушки брани и славе им ниже. И обарајући станкова мњења, вели му о њиховој вери:

„Како за кога, —- за мене није:

Ко тако мисли, нека се крије!

Опаки појам тај нек се губи!

Дубровник Зету ка сестру љуби,

А она њега признаје братом:

Тако се исто своји с Хрватом!...“

Иза тога ушта Станка озбиљно, не би ли зар он хтео, да православље и латинство буду нашему братинству гробница

. Додаје:

„Зашто би Руси ближи нам били, Или за длаку Бугари мили... Попови црни с обије стране,

Да они мени могу да бране,

Да ја не љубим, као год ове, Хрватску браћу, те соколове; Прођи се стварал' рад вјере бруку, С братом се држи руку под руку!“

С клисуре кршнога Ловћена, ови благи, мудри и домољубиви гласови спуштају се данас међу нас, надојени узвишеним духом чпете сванђелске благовести. Шиље нам их витешки владалац, сник, човек наш по крви пи по души; наш — у свему и по свему. И он је у својој вери тврд, тврд као станац камен; и он је прекаљени челик-Србиц, да му премца нема, али је у исто доба п жарки родољуб, и ехваћа своје најсветије дужности. кад ступа пред олтар Словенства, да општој словенској мисли гове пи службу нринаша. Чујмо те преугодне гласове!...

генијални пе- |