Pozorište

о ЊИВЕ = ара 5 бео У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 4. МАРТА 1886, со оо<>—

све. | ЈУРИШ св

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Ивлави ва време бављења поворишне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по један пут на по табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

Ој, често пута из дана у дан — к'о тешка мора, к'о оловни сан, када се слегне на душе нам двор пакости ниске тиштао ме збор: „Ко си тиг Шта сиг Рашта ли си тиг Да ли ви човек, као што смо миг Ил природино недоношче тек, па међу људма трајеш глупи векг Ил одсев раја из пакла нам дат, што нам се силом намеће на врат, да нам подесмехом над делима бди2 Ко те је зваог На што си нам ти2“

Па ко то пита2 Да л га једе срамг Да л вреди да му одговора дам 2 Јест, вреди; јер би бесавесник тај од пуке уље посто силни змај. Баш кад ми тољко рен под носом тре, морам му дати одговор што пре. Па де, раскрили слабог слуха двер, "и чуј ме ко сам и шта ми је смер.

Да, ја сам човек — тако мислим бар сувишан нисам, ако нисам прек; у моме ерцу букти света жар, док у твом тиња, изумире тек; кроз моје жиле не ври плава крв, | а ми и савест не подгриза црв; пуки сам просјак — ил међ' црв ма мрав —, аж духом чио, велики и здрав; јуначки уздам дивљих страсти ћуд што мање имам, мања ми је жуд; не дувам никад у твој златни рог, презирем оно, што је за те Бог; живим за себе, за људе и дом, не палим тамјан Богу никаком; сам сам за себе и собом за све,

не

ГЛУМАЦ

свака ми мисо самостално гре,

а нисам луда, што у згодан трен дршћући чепа мудрачеву сен; нити сам први, нит друштвени смет, нит комедијаш, беспосличар клет“. А одкле дођох ида ли сам зван, јасно је сваком,као јасни дан: поганих душа поганији дах

из љуцког блата диже ме у зрак, а земских страсти неодољив ток даде ми душу и животни сок,

да, као лекар, устављам им тек, лечећи људе и лечећи век;

И ја с! не стидим занимања тог, јер њим сам често до свемоћи јак: царујем, владам, К'о човек и Бог, док мало за тим рину ме у мрак; часом ме руже, час дижу у зрак: данас учитељ — сутра опет ђак!

Рад ми је мучан, незахвалан, грк: ругам се свету у очи, у бре, а он ми тапше, смеје се у сласт — то ми је цела награда за труд, = а тим' ми само распаљује страст и силом гони у разврат и блуд.... И није доста што с' претварат' знам, улогу морам да искусим сам; мало је што сам на даскама луд — светина хоће да сам глумац свуд; и ја се бацам у тај врашки сплет, сам пробам живот и студирам свет; искусим мане, па их лечим тад, а то је бедан и жалостан рад! Јер, кад ме сами згурају у кут, онда ми веле: „Тамо није пут !

~ 5 а

; “55: