Pozorište

—еодоја 154 гребљеј—

-— и лака, плавичаста магла дизала се из мирних долина. Колико ми је све то годило, ја сам ипак осећао неку празнину у своме срцу. Неодређена и слатка туга.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Госпођа од Сен-Тропеза“) Драма у 5 раздела, по Француском написао Ламберт, с немачког превео А. М)

Ова романтична драма прешла је преко наше позорнице 14. Фебруара о. г. с потпуним спољашњим успехом: глумци су играли добро, а публика им је играи често повлађивала, па је на послетку и одликовала изазивањем Ружића, који је Мориса од почетка до краја мајсторски извео. Увређени мушки понос, угушена љубав, мируцање, па радост кад види да му жена није отровница све је то било у Ружића добро емишљено и добро изведено. Лепа игра његова одржаће још дуго на позорници тај

· комад, који би инаће морао отићи у позоришну „румплкомору.“ Уз Ружића је добро пристала С. Вујићка (Хортензија) која је изврена била у сцени кад се за љубав очеву отказала прве љубави своје, и после кад је изнела дужност и оданост према своме мужу, који је према њој увек тако племенит био. Свако признање заслужују за евоју добру и живу игру: Л. Хаџићева (Павлина), Ђурђевић (Косад), који све то више показује дара и за интриганатске улоге, Милојевић (Гроф Доберив), 8. Милојевићка (Шарлота), Банић (Ланглоа), и Добриновић (Јероним) који је пи у својој малој улози показао, да ја вештак, који уме прибрати и изнети све цртице, које чине човека правим човеком, а не аутоматом без душе и срца. =

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕВУ.

(Позоришне представе за децу. На покладни уторак била је у нашем народном позоришту веома интересантна представа, и то интересантна не због онога, што се приказивало на позорници, већ у опћинству, које се приказало пред позорницом у позоришној дворани, А била је милина гледати дупком пупу кући малена опћинетва, све главица до главице свежеи чиле дечице. Незнам како ко, али ја одавно нисам тако уживао као то после подне, гледајући

5

листићи.

оне анђелке, како цуни весеља, детињим не-'

гонила ме, да тражим такво место, где би у тишини могао мислити... О чемуг Звучан емех трже ме из мога заноса.

(Свршиће се.)

| стрпљењем, очекују оне чаролије, што се крију 'иза завесе. Па како се та ситна публика окре-

ће и врти на све стране, како све хоће да ви|ди и да знаде, што је и у чему је. Хеј, па како се |диве оном лустеру, оној грдној лепези на засто|ру позорнице, каквом пажњом прате свакога глазбеника, који дође, и маленим облим ручица|ма показују на свирачке справе, које они узимају у руке. „А ко је оно 2“ „А за што је оног“ „Кад ће доћи Лумпацијус“ и хиљаду разних питања понављало се хиљаду пута. Родитељи или одрасли пратиоци одговарају деци осмехујући се, а повећа деца, братац или сестрица, која су већ била „једном у театру“ зборе и поучавају највећом озбиљношћу. А како и неби, кад су оно новајлије у позоришту те незнају још ништа о свим тим лепим стварима, које виде, а камо ли о онима, које ће тек видетиг Шта еве нису у тим тренутцима осећале оне певине детиње душе, она чиста непокварена детиња срца Ја сумњам, да би сви пеенички духови овога света били кадри да то опишу, да представе оно блаженство, оне анђеоске осећаје, оно вилинско царство, како се то у оним часовима представљало у непомућеним очима оне стотине ексалтираних главица. Детињој су фантазији три четири карте, кућа, чаша воде, море, комадић жутог лима, злато, ивер стакла, драгуљ, црква — рај, а отац и мати цео свет! Детиња је душа џријетљива као во|сак, шта уњ утиснеш, то остаје; детиње је срце попут горске јеке, одговара, како зовеш или кличеш; какво семе сејеш у детиње срце, такав ће и плод из њега ницати и расти, племенита воћка и миомирисно цвеће, или опаки драч и коров. Детињи су можђани најсавршенија, сатета ођасика, слика, коју они приме, остаје трајна за цела живота, и тако се само може пој|мити чудновати онај појав, да сељуди у годи'нама верније сећају догађаја из детињства |него ли каснијих из зрелијих година.

| И те пријемљиве душице, та непокварена 'детиња срца по неком обичају скупљају се само један пут на годину у дворани народнога п030ришта да виде „Лумпацијуса Вагабундуса !“ Пук

| |

а