Pozorište

4+756-———— >

– его У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 8. МАРТА 1886, сољо>—

фи

#тодина 1)

аеро а Е

ЈУ ИАШТ

: 109 |

во и

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази ва време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месепа До

дан пут на по табака.

— Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ПРВИ ЉУБАВНИ САН,

Била ми је тек шеснаеста година, кад сам први пут осетио ону слатку милину, која нас обузима у данима наше прве младости. Нека блага и необјашњива туга испуњавала је сву душу моју пи мени опет зато беше све тако љупко, тако ведро! Лахор, што лелуја моје прогрушане власи, раехлађиваше тада вреле, младачке груди моје својим пријатним и благим таласањем. Љубичица се стидљиво осмешкивала, гледајући моје намрштено чело, по коме беше превучен израз тајне туге, наде п страховања; и тајно, неосетљиво ускршаваху пред мојим очима неки чудновати створови, са очима, ПАРА ИУ страст, бурну неодољиву страст! Ја сам осећао страх од тих створова, али сам их ипак волео.

Зима је већ посула пњем косу моју. Крај пламена, што букти у пећи, седим погурен, држећи на коленима стару и прашњаву књигу својих успомена. Поглед ми је пао на избледеле стране њене, са којих се ништа више не да прочитати. Они, који су те редове писали. давно већ сањају вечити ван у непознатим гробљима. Време је, може бити, тако исто побрисало натпис на њиховим споменицима и поноћни поветарац тајанствено шумори, пграјући се са густим бршљаном и тужном омориком, што на њиховим гробовима расте.

Како ми стран, како ми теготан изгледа живот овај! ~

Као уморан путник враћам се по ново у пределе вечитих и слатких сањарија. Стари и запуштени вртови моје младости добијају опет свој сањалички облик. Љу-

бичице, са девичанском невиношћу, емешкају се, п румене руже, сплетене у густе бокоре, несташно ме замамљују у густу хладовину своју. Тако је! Путник се по ново вратио онамо, од куда јеи пошао...

Сећам се нечега, што никада нисам могао заборавити.

Као да видим у сну мпрно сеоце, у у коме сам проводио детињство своје. Чисте, ониске кућице, покривене клисом и маховином, леже разбацане на цветним и шумом обраслим обалама хладнога Дунава. Не далеко од сеоцета, на једном узвише-

номе месту, вија, се, према сунцу, позла-

ћени крст од старинске и малене црквице. Са сурим и опалим зидовима, по којима се вије вечно зелени бршљан, ова црква градила је на мене особити утисак, будећи у мени меланхоличну сету пи неисказвану побожност. Пруживши се по мекој детелини, што расте на дворишту ове црквице, ја сам често пута у првим данима моје младости дочекао и тамну ноћ, задубљен у своје осећаје и бескрајне вањари-

је своје. Меком п благом светлошћу сијао је

нада мном бледи месец, а тихо и сањалички шумориле су густе гране миришљавога багрена. Беше ми тако добро, тако пријатно!

Једне мајске зоре, кад је бистра роса ровила шарено цвеће и бујну, травицу, дигох ве, да по своме обична обиђем пусте и цвећем обрасле обале, пре него што сунчев зрак обасја врхове околних гора. Била је недеља. Сва природа око мене као да беше одевена у неку свечану одећу. Ваздух, испуњен заносним јаким мприсима, треперио је пред мојим очима

%ф

Пећ