Pozorište

—еоовја 118. ирсбљеј—

"Тако дружина оде најпре у Темишвар, за тим у Џанчево, а отуд после кратког времена пређе У Београд, где је под надзором покојног Ј. Стерије Поповића до 1848. године давала представе, а те године глумци оду у својевољце и ратујући већином изгину.

Јоваповићу, као некадашњем кнежевском секретару, није било дозвољено, да се врати у Београд, п тако је умрђо у Земуну у највећој оскудици.

Протић рањен у ногу умрљо је као умировљени натпоручик шајкашки.

Остали разишли су се тако, да се о њима после није могло ништа дознати,

Остао је био још Јоца Кнежевић, кога сам затекао у служби Форштпанског

комесара код врањевачке општине, од куда је п родом био и где се задржавао све до РЕ136Е

Тако је прошло позориште.

На место кикиндског српског позоришта, дошло је носле српско ПОР ОКИ рпште.

Из оновремених листова биће познато како је текла ствар, док је српска позоришна дружина, која је године 1861. у Нови Сад дошла, примљена за сталну народну дружину. |

Ат ће свакако интересантно бити сазнати, да та дружина има да захвали свој опстанак јеврјеском упливу.

(Наставиће «е.)

кикиндско српско

оф ееписти СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. |гласица, већ је владала потпуна хармонија,

(Господар Ковница. Позоришна игра у 4 И на а 5 слика, написао Корк Оне, превео М. Ђ.' Глишић.) |

Ретко се кад деси то, да рецензенат изађе | из позоришта задовољан. Задовољан ва собом, што | тако рећи немора ником ништа да замери; задовољан са глумцима, који добром игром својом нису дали повода, да им се што крупно притовори; задовољан са публиком, која је заслузи тлумачкој одала своје потпуно признање. То троструко задовољство обузело је нас, кад смо 1. марта о. г.гледали у нашем позоришту по други пут „Господара ковница“. Предетава та ишла је тако глатко, живо, складно, лако, заокружепо, игра наших глумаца имала је толико много Финих и најфинијих нианса, да је заиста право уметничко уживање било гледати, како ти је то све с вољом и разумевањем прионуло, да оствари намеру гласовитог Француског писца у погледу цртања његових разноврсних сарактера. Нека је свима редом и слава и хвала, а највећа у првом реду г. Ружићу (Дерблеј), г. 6. Вујићки (Клара) и г. Л. Хаџићевој (Атенајида), па за тим г. Добриновићу (Мулине), Миљковићу (Блињи), и г. Д. Ружићки (Маркиза Болијеова), а тако исто и свима осталима без разлике, од којих сваки има заслуге у томе, што је тај комад тако добро испао, што у целом приказу није било нигде никаквих несу-

(о.

која нас је пренела у више уметничке сере. Да се сваки комад тако приказује, ми бисмо се поклонили уметничком дару наших глумаца и њиховој способности п вештини у извођењу поверених им задатака. 0. (Недељни ред позоришних представа.) У недељу 16. марта: „ђураћ Бранновић. Драма у 0 чинова, од К. Оберњика, превео и за српску позорницу прерадио Ј. Ђорђевић, — Г. Тоша Јовановић, редитељ краљ. српског народног новоришта у Београду, у насловној улови по други пут као гост. — У уторак 18. марта: „Лаворина и просјачни штап.“ Позоришна игра у 4 чина, с певањем, од К. Холтаја, превео П.Ј. Мостић. — Т. Тоша Јовановић, редитељ краљ. српског народног позоришта у Београду у удози песника Хајнриха као гост по трећи пут. — У четвртак 20. марта по други пут: „Отело“. Трагедија у 5 чинова, написао Виљем Шекепир. Прва четири чина превео Г. Гершиђ, пети А. 2 за ерпску позорницу удесио А. Хаџшић. 17 Тоша

„Јовановић, редитељ кр. српског народног позо-

ришта у Београду у насловној 7 претпо-

р, следњи пут као ПОБ

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ.

(„Цврчан“, слика из живота, написала Шарлота Бирх-Пеајферова, с немачког превео Август Шеноа. — Приказан у уторак 4 марта.

об.)