Pozorište

есеја

10 сребонј—

О тој представи пишу „Новости“ ово: „Цврчак је први пут представљен у Београду 1868 године.

Ова продуктивна списатељка, која своју продуктивност тера који пут до шпекулације, окупирала је, у своје време, скоро сва немачка, позоришта својим делима, ма да је у први мах наилазила на препоне. Па ако код већине њених позоришних дела, њој припада заслуга само за вешту обраду, јер је тему за то узимала готову, тако је по приповетци Жоржа Сана израдила и ово дело, које се са задовољством гледати даје. — Малу _Фаншету (Цврчак) свако избегава, јер јој је баба „вештица“, а имати јој се не поноси сјајном прошлошћу ; ; па то исто чини и близанац Ландри, син богата и уважена сељака опа Барбо-а. Али је Фаншета иначе врло паметна и оштроумна, девојка, а кад се „боље загледа, није ни ружна“; и — прилике се стеку, да се њих двоје заволе. Али драма се тек не може тако брзо евршити ! Треба наилазити на препреке, треба се мучити, — потребан је заплет! Е па и за то ћемо лако. Најобичнији камен спотицања у том погледу је мржња родитеља љубавничких од старина, Тако је и овде. Отац Барбо је поносит, богат газда : не може он просити за свога сина убогу виротицу, па још унуку „једне вештице“. Мајка Фадета, опет, носи у свом срцу клицу мржње на спрам Барбовљевих већ четрдесет година ; још од оног доба, кад Барбо не хте допустити своме млађем

брату Коласу, да је узме за жену. Стари су дакле непомирљиви. Свадба немогућа. — Шта,

да се ради!.... Паметнији увек попушта. Фаншета се реши, да оде из села, па да на томе и прође: али, на молбе и салетања Ландријева, обећа му, да ће се за годину дана вратити, и ако јој за то време остане веран, биће његова. Он пристаје на то и растану се !.... Прође година. Смрт им иде нађруку. Мајка Фадета умире. Отац Барбо се ломи. Предрасуда бива побеђена и онна послетку проси за свога сина „малога Иврчка“ = У „старе вештице“.

Г-ђица Нигринова, приказала нам је несташног ни изврено, — само би јој препоручили, да пази на акценат српеког језика, у чему она

|ском особљу. И остали су се „потрудити, да пред-

|ког већег достојанства даје своју ћерку за Макса

(дуће у подобним ролама избегава меетимичну комичност, јер Жан Барбо је уважен, поносит | човек, човек чврете воље и јаког карактера, који ни по ситуацији, ни по карактеру не еме, ни у коликб, да буде комичан Г-ђа Радуловићка (мати |Барбо) нека говори гласније, да је и публика чује. То долази од несигурности у улози. Г-ђица |Ј. Поповићева (Мадлена), коју тога вечера видесмо у већој роли, показ зује дара. Треба га обрадити, ако је могуће, и онако оскудевамо у жен-

става испадне што округлија,“

(ејонлтор Нлаус.) Читамо у листу „Новости“: „У четвртак 27 Феуруара 0. г. у народном позоришту представљан је „Донтор Клаус“. Комадом се представља богати златар Гризингер, који за љубав не

Бодена барона, но са којим у свези стоји и то, да је исти барон саевим презадужен. Таст му исплаћује и старе и нове дугове, а он сасвим по пређашњем свом начину продужава свој раскошни живот, а уз њега пристао и сам богати златар, па се заједно проводе. Његова ћерка, жена баронова, Јулија, у неколико предвиђа зле последице тог раскоша, осећа се веома неерећна. Исте последице увиђа озбиљни и паметни човек Доктор Клаус, који му је уједно'и зет, јер се за њега била удала сестра Гризингерова, Он кори свог шурака за такав живот, а барону доставља, као да његов таст врло рђаво стоји и да је, бајаги, презадужен, па му препоручује, да се склони на своје пољско добро и да га уређује и од прихода живи, чему је он доиста, сљедовао, после чега ве и његова жена срећ нија осећала. Ово је језгро комада, но он је мекићен са разним сценеријама. Н. пр. ту виђамо глупог слугу докторовог Љубовског, који чим доктора нема, претура његове књиге и утубио је многе латинске термине, које сваки час бесмислено изговара и издаје се једном сељаку за асистента, те му даје и медицину, и т. д. Осим овога уплетени су и Павле Герстел правник и Ема, млада наивна докторова кћи, као љубавници, који се и узимају

јако греши. У томе губи сама највише; јер нетачно нзговарање наших речи крњи много од њене дивне игре. Г-ђа Јовановићка (Фадета) је синоћ била у својој струци, и тим је доста „речено. Г. Гавриловића (Ландри) поздрављамо добродопе | лицом, и радујемо се, што нећемо од сада бити принуђени, да у његовим улогама гледамо оне, који за то нису још дораели. |". Динуловић Дидје требао је, да се одржава више у границама! наивног дечака, но да прелази у претерану комику. Иначе је био врло добар. Г. Рајковић (Барбо) дио је.добар. Али га молимо, да у бу-

Из евега се изводи, да дело представља | доктора, који не лечи само тело, већ и талент| 1 који лечи и недостатке.

1 глумци у ошште одиграли су врло | добро = комад. Одликовали су се г. Јовановић (Клаус), Коларовић (Гризингер), г-ђица Нигринова (Јулија), т-ђа Ђуришићева (Ема), г. Варварић (Павао), г. Динуловиић (Љубовски) и г. | Милосављевић (Маке)

Света је било мало. Умесно је учинила управа„што је наредила строгу тражбину билета.“

Издаје управа српеког народног позоришта.