Pozorište

–

—бе од» 223 оробоој—

Ми је дакле не ћемо одговарати од даљега рада и сузбијати јој вољу, него ћемо је прихватити пекрено и отворено, не би ли јој у томе што помогли.

Ако ћемо са свим искрени бити, морамо рећи, да не одобравамо правац, којим је писац ударио. И ако је ово први покушај, опет је мо гао показати нешто, што бар наговешћује жицу

драмекога песника. 'То није, и е тога ми јако

вумњамо, да су природа и дар т. М. ЛИМ. самостално и неодољиво нагли струјом те врсте песништва. Ево. за што тако мислимо.

У драми је твора, а не разговора. „Виде Кипзбег, геде тшећњ“ вели душа драматског песника, те штогод рекне, штогод наслика, није већ више реч ни слика, него је дело, радња, створ... . Коме испод руке не излазе живи створови; коме се у души не рађају одмах праве радње; ко се тек силним речима испомаже, да створи мртву и непомичну слику, слику до слике, сцену до сцене, тај не показу, је, да је по природи евојој драмски песник. Може, до

душе, рутином и студијом дотерати, да слике своје душе при Фиксирању претвори у дела, али опет никад не ће доћи до оног савршенства, до

кога дође песничка природа правог драмског порекла. | Овај је случај код нашега писца. „На по-

зорници и у животу“ је комад с тако малом и слабом радњом, да по том критеријуму управо репрезентује само једну сцену. Две трећине и више су празан разговор и бледо сликање неколико обичних особа и простих карактера, и тек завршна ецена прене животом и дође до радње. Па и та последња радња заустављена је лирским елементом тако, да је за један мах са свим изумрла. (Свршиће «е),

(Отело. Тратедија у пет чинова, написао Виљем Шекепир. Прва четир чина превео Г.: Гершић, пети А. Хаџић. За српску позорницу удевио А. Хаџић.) (Свршетак.)

Но ми смо се навикли гледати Ружића у таквим улогама, ми смо научени, да такве улоге приказује на потпун начин ; али ниемо могли мислити, да ће окретни, вижљасти, досетљиви Добриновић одиграти Јага, и то тако дивно, како ве само замислити. може. Врлана његовог приказа почиње му с маском, а свршује се с немом игром пред лешинама Отела, Дездемоне и Емилије. Добриновић се ту показао у пуном сјају

велике глумачке способности своје, И ја 6 НоШш- |

товањем скидам ПСИМА пред таквим уметником.

лог вечера био Јаго, а не Добриновић. Кожа нам се јежила кад смо га гледали, како трује племенито срце безазленог Отела, како сипа кап по кап најљућег отрова у црнца — а како опет зато остаје „попттени Јаго,“ коме свако верује, док се у један мах не разувере .еви. У нашој дружини нема од дужег времена правог интригана ; али и да га има, зар би тај могао Јага тако приказати 2 Та за ту улогу није довољно имати кукаст носи састављене обрве — ту треба и уметничке снаге, а те има свагда само у пра-

вом глумцу. Даје те снаге у Добриновића, уверили ·

смо се тог вечера. Он је већ давно енага, која сто-

ји у првим редовима наших глумаца; ес Јагомје ступио још корак напред. : Трећу мушку удогу од значаја, Касија,

приказао је г. Миљковић. Њу ваља да. одигра угледан глумац; јер на лепој епољашности Касијевој диже Јаго еву опаку зграду своју. Миљковић се красно маскирао, играо је прецизно, с елеганцијом, бонвивански — али да како, да та

улога нема тако крупних тренутака као горње

две. Но ипак, та улога у рукама невеже, била би одвратна; овако је постала симпатичка.

Благу, одану, милокрвну и невину Дездемону приказала је гђца 21. Хаџићева. Ми смо се.

тог вечера уверили, да можемо претрпити оскудицу неких и неких глумица; уверили смо се, да се у даним приликама сваком лакше крила шире; уверили смо се, да ваљаном и даровитом глумцу или глумици треба дати прави делокруг, па ће се онда и показати, уверили, да је гђца Хаџићева глумица у прекрасном емислу те речи. Ја сам једном приликом већ рекао, како је гђца — мислим Амалију у „Равбојницима“ — одлично приказала, да можда није никад тако играла. И овом приликом не остаје ми ништа друго, него поновити своје речи. Али додати морам, да то нису само моје речи. Како ја судим, тако је судио сваки, тако је судила свака, с којима сам се могао разговарати о приказу гђце Л. Хаџићеве. |

Емилију, Јагову жену, приказала је гђа С. Вујићка. Улога није велика, а опет захтева потпупу глумицу. Већ е тога, што су споменуте улоге биле у „најбољим рукама, није се кварио квинтет. Да је Емилија била у добрим рубама; о том неће посумњати нико.

И тако можемо приказ „Отела,“ с малим, незнатним изузецима, споменути као дело потпуно. Он ће у повесници народног нам позори-

шта заузети одлично место и ми ћемо се свагда |'е насладом и ев уживањем сетити. позоришне

Мени је кад кад било, да полетим на позорницу | представе првога марта 1886.

и да га загрлим, ма да је приказивао тако ра- |

Финираног ниткова, Он никад, ни за тренутак, | није испао из претешке улоге своје: он је це-'

а а = =

М 0—.

Издаје управа српског народног позоришта.

Тог емо се. вечера _

ду