Pozorište
| |
+=
— бебе 256 срсбој—
ске, па после дају о томе свој суд. Даље је у тим разредима важан предмет митологија, нарочито грчка и римска. Што се тиче науке о костиму, уче се ученици не само како ће се оденути по прописаном начину и како ће се кретати у свакоме костиму, него је за ученице разних разреда отворен нарочити течај, да се науче кројити, спремати и прерађивати костиме из различитих времена. Цртање такође служи за боље проучавање мимике и ученици цртају махом се модела од гипса. Осим тога мушкарци уче гимнанистику и борење. Ту се пре свега пази на брзо, елегантно и неусиљено кретање и на складно развијање тела. |
Питомцима је дата прилика, да могу у школекој згради за врло малену цену имати стан и храну, а њих надгледа учитељка, која такође борави у истој згради. По нижим разредима, предају језике махом учитељке, а тако: и играње.
Поред свега успеха опет се замерало и овој
школи. У осталом школа нити може нити хоће
да ствара геније и таленте; али им она може дати потребна развитка и упутства. Образовање глумца. биће вазда благодетно за позорницу; оно је генију од користи, а скромнијем таленту од потребе.
Тек онда кад се спреми коло. добрих глумаца и глумица, доћи ће време, да холандско по-
зориште не мора животарити, као до сад од са-|
мих превода. Онда ће се опет развити права, народна драма, коју су сјајно започели даровити људи: Шимел и Јустус Фан Маурик,“ Ту глумачку школу основало је холандско глумачко друштво: ћеђ педетјапавећ боопееуетђопд. (Позориште у Индији.) Професор Анђело де Гибернатте послао је талијанском листу „Сагтећа Рлетопшезве“ из Мадхује у јужној Индији ове вести о индијском позоришту: „Враћам се са острва Цејлона, где сам гледао како играју Сингалези. То је полудраматска игра, праћена певањем и правом пакленом евирком. Играчи изгледају при том тако етрашни, да се јевропски гледалац мора и нехотице згрозити. У опште се у индијском позоришту игра само народним дијалектом. У некој згради налик на бараку приказују месни глумци драме и комедије пред веома малом публиком; ту је главно играње и певање, које иде. на изменце једно за другим. Публици се допада само спољашња Форма. Видео сам како су приказивали моју индијску драму „Саврити“ у гуцератском дијалекту, али слушаоце није занела љубав, којом се јунакиња жртвује, него појава Јаме, бога смрти... Осим
тога, додали су том комаду још неке куплете:
са индијском музиком, која је нама Јевропљани ма сувише једноставна и монотона, а Индијанци је с великим уживањем слушају. Три свирача стоје вазда иза прве кулисе у приправности, да
прате песму, чим глумци са говора пређу на певање. Индијанци најрадије слушају неку врсту Фруле, која некако оштро, једнолико кречи и готово несносно пара уши. Надам се, да ћу „Са-
кунталу“ чути у Бенгалској; и она се приказује у дијалекту, а само се песме певају у
санекриту., Не могу баш рећи, да много у том погледу очекујем. Један брамин беше тако добар, те је допустио, да ми његова кћи лирски део „Сакунтале“ прикаже. Али, на жалост, она је лепе оне стихове невала све једнаким назалним тоном, без икакве промене! Све ме је то уверило, да садржај „Сакунтале“ много боље ми ехватамо, него сами данашњи Индијанци. Но кад индијски глумци говоре, а не певају, онда им је глас природнији. —- Био сам на представи неке комедије, којој је садржина доста налик на нашу причу о блудном.сину, а треба на изнесе поуку, како не ваља у лудо тротити ни раесипати, као што то чине Парзи при свадбама, те потроше том приликом не само цело евоје имање, него и женин мираз. И доиста је тако, да Парзи, који већом страном готово гладују и сиротују, немају граница у расипању кад славе какву светковину. Друштво. које је тај комад предетављало, састојало се. из Парза. И овде у Мадхуји има парзанско позоришно друштво, које приказује у тамилском дијалекту. Цене местима су врло малене (најскупље 2 динара), али ретко има више од стотине слушалаца у позоришту. Мухамеданци приређују у Индији особите представе приликом религиозних светковина њихових. Већином уступи какав богат мухамеданац своје двориште за представе, па позове своје пријатеље,и у опште је ту бесплатан улазак. У позоришним играма њиховим обично се износи што из повести Алијине и његових ученика. Чудно изгледа, како публика показује своје интересовање у појединим призорима: ту се смеју, плачу, деру се као манити, а све из симпатије и саучешћа према главним улогама, и најпосле нарасте узбуђеност тако, да се по гдекоје представе заврше у публици бојем и крвљу.“
"ИЗ ПОЗОРИШНОГ СВЕТА.
(Јозефина Рајнлова,) пређашња, чланица чешке опере у Прагу, постала је чланицом штетинског позоришта. О њеном првом ступању изражује се штетински критичар у „Тћеафег-Еатаго“ врло повољно.
"(Ђуро Ајзенхут), управитељ оркестра загребачког позоришта, славио је 25-годишњицу свога рада. У почаст слављенику представљана, је 10. о. м. у загребачком позоришту хрватска дра-
матска опера „Сејелав“, од И. Жигровића Пре-_
точког. Музику за ту оперу зготовио је слављеник. Издаје управа српског народног позоришта. —
+
ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИЋА у НовомЕ САДУ.