Pozorište
РИИИИИ 85 о
туђег извора и пуштати, да настраности нашег народног и друштвеног живота исмевајући и шибајући лечи туђин па ма то био и најближи сусед 2
Него није то право оно, што ме је мало бацило у бригу, кад сам видео, да се Сиглигетијин „Хбигајот:“ не само у опште још даје сад у нас, него да се чак сад тек даје и као новина и рјапе да се тако допао нашем позоришном свету, да га је цело вече одржао у највеселијем расположењу. Мене је у бригу бацио укус тог нашег позоришног света. Наћп не само задовољства него баш и уживања гледајући ништа друго до Фотографију свакидашњег живота у обичњејшем визит-Формату сад, где се од позоришта и од глуме ес правом тражи нешто а Ја Мункачи, то се зове товарити терете од неколико хиљада метарских цената па и онако још не доста лака колица српског Теспидатако, да се мора под њима срушити мост, који води из елисејских пољана детињске најивности у не толико насмејане регијоне мушке трезвености и збиље. Што је у другог образованог света ћа де чтееје откинуо о једно око сувише плува, ту му се у нас кавда раскорачио неки кобан квантум минуса па се баш не да. А ако игде, ту би златна средина била оно једино добро.
Некако је то и чудно доћи сад на Сиглигетијин „Хбптајот“. Чудим се преводиоцу, чудим се управи. Та ваљда нису нионих сто дуката награде, подстрека, чега ли, свето писмо 2 А иначе у „Кенској влади“ нема ничега, што би имало оне т. зв. привлачне снаге. Да смо тамо још негде у шездесетим годинама овога века, где смо раширеним рукама дочекивали све, што нам донесе народно позориште нека се српеки приказује !
само — угостили бисмо и „„Кенску владу“ својеки и искрено, али овакви скокови, какви су, узмимо само, с Ибзенове »„Норе“ и Ечегарејева „Галеота“ на Сиглигетијину „Женску владу“, и сувише стрмоглавце Воде у натраг. Не могу шта силом, али мени су ти скокови чудновати и само бих онда кадар био оправдати их, кад би се том приликом са литерарно-историског гледишта радило око тога, да се каква домаћа работа, ма и тањих ребара, сачува од деФинитивнога заборава. Но никако ми не иде у главу, да је Сиглигетијина „Женска влада“ завредила толику жртву од нас Срба.
(С правом ће ме управа смети упозорити
Џ Ба а5- ел ==
на то, како и сам признајем, да је тога вечера, сав свет — а било га је доста — задовољан изашао из позоришта. Но па не извлачим се ја из те концесије, само не могу опет а да не опазим, да би по морални напредак института, било много повољније, кад не би у ствари укуса публика образовала управу него кад би то било обратно па ма ишло мало и силом па рецимо чак и уз малу материјалну штету. Не би било с горе провентиловати то питање.
Глумачком свету, који је био забављен тог вечера, част и признање на вољном и ваљаном приказивању, но нарочито част и признање Добриновићу, који је од промуклог свога колете Васиљевића у последњем часу преузео улогу једнога и то оног енергичнијег потпапучара.
1.
битни Це.
(Једна анегдота о Паљрону). О Паљрону, духовитоме пивцу Францускоме, чији се комад „дДосадан свет“ даје данас у нашем позоришту, донеле су ових дана Француске новине ову анегдоту: Било је то у Француској академији. У једној и истој ствари пријавише се за реч Паљров и пок. Ксавер де Мармје, познат нарочито ва својих путописа“ Обојица су хтела по што, по то да говоре, док на послетку председник није дао реч — Марџјеу.
Мармје почео да говори, и то је говорио оно, што је и ПЏаљрон хтео да говори, тако, да се овај није могао да уздржи, а да у сред Мармјеова говора не викне:
— Ух, узимате ми речи из уста!
— Тим боље по вас, — стаде председник да теши Паљрона, — не морате бар ви говорити. Госп. Мармје нека товори за вас, а ви немо гестикулирајте уз његов говор и гестима тумачите свој говор, који ће у место вас г. Мармје и даље „говорити“.
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Недељни ред позоришних предетава.)
У суботу 20. јануара ('. Фебруара) први пут: „Хетман.“ Драма у 5 чинова, од Павла Деруледа, с Француског превео Душан Л. Ђокић, (Г. М. Стојковић у улози Демида као гост.
У недељу 2'. јануара (2. Фебруара) по други пут: „Хетман“. Драма у 5 чинова, од. Павла Деруледа, с Француског превео Душан Л. Ђокић.
Издаје управа срп. нар. поворишта.