Pozorište

питао ме, би л добро било, да доле буден неколико дућана. „Доктор је“ — вели — „томе противан (мислио је доктора Пацека,) а шта ви мислите ,“

„Ваша Светлости, на сваки начин било би удесније, да не буде дућана Они би много сметали“.

„Али би доновили сигуран приход“, одговори кнез. „Међу тим још ћемо се тромислити о томе“.

Кнев је мислио, да ће добро бити, да набавим планове од оних зиданих позоришта, у којима је наша дружина дотле предетављала, а после да и ја од своје стране приметим, шта, и како мислим, да би најбоље било. (6 тога сам се одмах обратио својим пријатељима У Осеку, Суботици, Бечкереку, Араду п Темишвару и замолио их, да ми пошљу планове својих позоришта или бар најнужније податке о њима. Одговори су стигли од евију, које сам доктору Пацеку саопштио.

Приближавало се већ пи време одласка. На нову годину 1868. поклонио је кнез члановима дружине сто дуката и платио је сав путни трошак до Панчева (педесет дуката).

Дан два пре одласка дружине примио сам од управитеља двора седамдесет дуката за седам представа, које је кнез посетио. Том приликом запита ме управитељ (по кнежеву налогу), какав би поклон желео имати од кнеза з3а спомен ' Одтоворим му, да ја носим одавде најлешти и најскупоценији поклон кнежев, а то ву оне речи, које ми је 5. новембра изговорио, и које ће ми вазда бити најдражи спомен од њега, а да за себе ништа више не тражим.

Опроштајну аудијенцију код кнеза пмао сам у среду, 17. јануара. Том приликом рекао је кнез, даће настојати, да повориште буде што пре тотово, можда још до јесени. Кад сам од њега полазио, узме кнез са стола као неко пнемо у куверти и преда ми е речима: „Ово ћете ваљда примити за спомен!“ Поклоним се и пољубим га у руку. То беше његова слика са својеручним потписом. Управитељ му је за цело реферовао наш ономадашњи разговор и био сам врло радостан, што ме је кнез разу-

мео и поштедио ме од поклона, који се обичних

„виртуозима“ дају.

Из Панчева 6мо се спремали за Осек. Дан пре, него што ће се дружина кренути из Панчева, пређем на локалној лађи у Београд и преко управитеља вароши замолим кнеза, пошто се сад на дуже време удаљујем од Београда, да ми одобри још једну аудијенцију, ако је могуће мало раније, како бих могао на подне стићи у Земун и онде дочекати дружину из Панчева. Кнез ми одобри аудијенцију у девет часова пре подне и прими ме. у својој обичној соби одмах после доручка. Кнежев дочек и разговор био је ердачан. Обећао ми је, да ће се план позоришне зграде, чим буде израђен, одмах послати за мном ма где ја био, па да своје примедбе на исти план овамо пошљем, пре него што ве приступи самом зидању. Кад сам од њега пошао, ово су му биле поеледње речи: „А кад позориште буде готово, можемо л на вас рачунати, да нам дођете, па да и наше позориште удевите, као што сте ово ваше удесили:“ Ја се поклоним.

То је био мој запста последњи разговор с кнезом. Више га нисам видео. Отпутовао сам « дружином у (Осењ, а отуда у Вуковар. По наредби кнежевој пошље се за мном цео план позоришне зграде, израђен вештом руком покојног Александра Бугареког. План овај примио сам у Вуковару онај исти дан, кад су у Београду смртне остатке кнежеве у гробницу епуштали !

Из Вуковара доведем дружину у Семун у очи дана велике народне скупштине, која је прогласила Милана Обреновића ТУ. ва кнеза Србије и изабрала три намесника кнежевског достојанства до пунолетства младога кнеза.

У сред опште забуне п жалости за губитком владаоца. за чије су ве име толике вјајне наде везивале, намесништво није заборавило ни на мезимче кнежевих брига, народно позориште. (твар позоришна само беше застала, али није престала.

Јулија 18. буде наименован нов позоришни одбор од 17 чланова, коме за председника буде постављен Филип Христић, за потпредседника Димитрије Матић, а међу осталим члановима бло сам и ја, што се сматрало за доказ, да се води рачун о познатој вољи покојнога кнеза.

Из Земуна одведем дружину у Руму, 4 оту-

_ 0 А 46