Pozorište

АЕ а тиоинивиеаиа

ње

–—еосбе У НОВОМЕ

па а ~

ган ЗОНЕ

УРЕЊБУЈЕ

САДУ У УТОРАК 20. ФЕБРУАРА

1896. «ољој—

ОВ Ле и

% ВИ 0, 6.

ПАДА 5 АИ А.

ПИ Иавлави ва време бављења позоришне дружине у

Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ГРАЂА ВА ИСТОРИЈУ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА.

Од ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА.

(Наставак).

: ош за време одборске управе помишљао вам, да се вратим у школу, где ћу и себи и општој ствари више користити, него у позоришту у борби са „поликефалским“ одбором. Од то доба ова моја жеља у толико је више раела у мени, у Колико сам имао све мање и мање уздања, да ће се етвар на боље окрену-

Дође и прође Малетићева интендантура, а за њом одмах пи Симићева са гровном катастрофом од 1873.

Зар је било чудо, што ми се досадило једнако ваљати Сизифов камен! Са еваким новим управитељем изнова исто те исто отпочињати, свакога сваки час замењивати и за време замене управљати позориштем по туђој мивли, туђем калупу; вазда писати по туђем плајвазу и подносити пребацивања, за што рукопис није калиграфски леш гледати очевидне п1огрешке, а не моћи их миеправити; имати увек везане руке, па ипак одговарати за туђе кривице и неуспехе! (ве ово жрило је у мени ссобито за време жалосне катастрофе Симић-Новаковићеве! Моја намера, да се игбавим из

поворишта, била је тврда и непроменљива, и само сам још желео дочекати крај оне јадне привизорије.

У оном мом суморном расположењу писао бам оне чланке у листу „Поворишту“ године 1874. Ови су чланци у неку руку били мој „позоришни тестаненат“. Наши позоришни управитељи и наши глумци неће ее кајати, ако та прочитају !

=

Као што сам мало пре/ споменуо, позориште је наставило свој прекинути рад “. марта 1874. али су морале проћи још три пуне године, док бам се позоришта ва свим опростио.

(поменуо сам, како ми је цела 1874. и 1875. година прошла све у новим и новим борбама и сметњама.

Најпосле почетком 1876. одем министру проввете Стојану Бошковићу, и изјавим му, да овако више не могу, јер вам малаксао. Замолим га, да ме премести у школску струку, у коју год гимназију, овде или на страни све једно, само даље од позоришта. Он ми то обећа, и ја 6. фебруара 18376. будем паименован за директора ниже гимназије у Шапцу. Али министар није никога предложио на моје дотадање место у позоришту, па сам морао још да пречекак неко време, док ми не дође заменик, па да му предам дужност!

У то букне рат између Србије и Турске, и

дани. Представе се на ново прекину, а ја сам ве морао старати, како ће се дружина издржавати у ратно доба, кад никоме није ни до позоришта, ни до глумаца! Што смо се у тим тешким приликама могли одржаги, велики део заслуге припада тадашњој влади (министру Вабиљевићу) и тадашњим члановима позоришног одбора: Јовану Бошковићу и Милораду П. Шапчанину. ;

Настане примирје с Турском. Ми израдимо, да се испразни позоришна зграда, која је дотде служила као магазин за руско добротворно друштво, и 1. јануара 1874. наставимо прекинуте представе. Међутим закључи се мире Турском, у земљи настане редовно стање и тако ми најзад пође за руком, да ме у почетку априла министар разреши од дужности и ја отпутујем у Шабац на нову дужност.

Од мене прими управу Милорад И. Шап-

чанит, као привремени управитељ; а за тим

то

а =~+

сад настану за мене и за'позориште најтежи