Pozorište
|
Бе
–~ебез У НОВОМЕ САДУ
103
„то и
УРЕЂУЈЕ А АЛИ
У СУБОТУ 2. МАРТА 1896. =о>о>
еф не мо
4: БРОЈ 3
ву фе ве -
- Излави за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-
дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
ГЛУМАЦ И ПУБЛИКА.
Предавање Јоце Савића, главног редитеља двореких позоришта у Минхену.
(Наставак.)
а непосредни живот, што га уметник при6 кавивач открива пред гледаоцем, осигурава дакле и уметнику, који је везан за уску садашњост п тили тренутак стварања, да му се диве масе, које је он разгрејао п узбудио. Из тих валова потенцираног осећаја, што к њему притичу, црпе он енергију за своју уметност и снагу за свој рад; слично војковођи и говорнику, који обојица целу тежину снаге свога духа прикупе за оно кратко време њихова стваралачка рада, па оно, што су једном пропустили, што им се једном у моменту измакло, не могу повратити, — има и уметник као и они права, да непосредно повле свога чина приме и награду. И масе, које бу по његовој вољи расположене, неће се ни устезати, да унутрашњем осећају даду одушке и излива, који се у ерцу неда задржати. То је последица деловања, које је душу електрично захватило. То деловање показује се у оним нехотичним покретним и речитим нагласцима, којима гледаоци творевину уметника приказивача кроз све фазе прате; тек кроз њих сазнаје он сву своју снагу и из њих му бе излива одушевљај, који га нови даље по областима маште. Тај невидовни дах, што га уметник ипак чује и осећа, тај дах, што га мнотољудна маса показује као
јединцати живи створ, који све афекте глумчеве
осећа, у коме ти афекти тихо дршћу и одјекују, — то је оно једино право, непокварено и нелажно одобравање, којим уметник приказивач треба највећма да се понови, јер је производ само његова генија. У њему има он свој ослонац у сред невигурног елемента замршених дневних пресуда, и најпосле у сред ниског тражења милости, која вештачки произведеном акламацијом хоће лажнима да представи непо-
средна деловања свежег и великог уметничког приказа.“
„Напрема оним неварљивим знацима дубљег деловања, који канда цео приказ уметнику пред очи стављају и који га на невигурној реци јавног мњења оријентују, појављује се тражење миловти, што проистиче из уметничке несвестице и сујете, као карикатура оне слике, која нам, у одушевљеној преданости узбуђене множине енави уметниковој, представља само поштено извојевану победу. Опрети се ту сваком покушају, да са жртвом уметности и бољега знања само на масу делује, домета је уметнику веома тешко, јер је сувише моћна драж, да човека одушевљење, што га је својим ушима чуо занесе у илузију, као да је то чист триумф уметности. Шротив тога моћног искушења нужна је уметнику прикавивачу цела енага уметничке му свести. (амо том евешћу оружан и светињом уметности прожман, из које он црпе моралну озбиљност за отпор, кадар је он да се сачува од замамљивости, да излив признања не узме као цељ, нето да га сматра као нужну последицу и резудтат његова рада, за који се не сме ни једна мрва од уметности жртвовати,“
Те лепе речи Речерове, које су изговорене као из душе евију правих уметника, а свакако и евију племенитих пријатеља уметности, карактеришу и обележавају сасвим исцрпно уметничко-евтетичку страну положаја глумчева према публици, Заиста се даје разабрати, да је Речер у последњим реченицама, кад је говорио о тражењу милости и наклоности, имао у виду клању (Сјадпе), а то је тако нејасна ствар, да ми у Немачкој немамо ни назива за то. Али не тога ради, што је та етвар још тако млада, да немачки језик још није имао времена да нађе за
+