Pozorište

ништа могло ићи. Помоћу тог лудила Шекепир располаже комадом, публиком. » Много је говорено и писано о Хамлету. Најелавније а у пето време п најпогрешније је мишљење Гетово. Повле многог лутања, неси-

гурности, али с добром вољом — Гете је стекао

мишљење: Хамлет је Оно пример кнежевима, био је један од услужних кнежева, хладан и амбициозан, кога су породичне несреће и пад б престола из ненада начиниле лудим.

Кад би Хамлет једнога тренутка био истиноки кнез, како нам га описује Гете, ево шта би се десило. Он би бло јако ожалошћен, нема сумње, смрћу оца свога, али би туга његова била п остала дискретна и пристојна. Удадба малере му јако би та увредила, али поштовање, које јој одаје као син, не би попустило да се дуго задржава на томе. Кад би Хамлет водио бригу о евоме наследству на престо, о евојим правима на њ:он би био пун

поштовања према Полонију, као важном и упо-

требљивом државнику, у место што га не оставља.

никако на миру са својим неумееним шалама и заједљивим досеткама. И најозбиљнији и најважнији дотађаји не мењају толико човека, да му и природу и душу промену.

Ја себи представљам Хамлета као човека влаба духа, ком је свет досадио. Његова прерана интелигентност гони га и тера књигама, у енове. Његов положај у друштву развио му је мизантропију и допушта му, да је не крије пред еветом. Хамлет живи сам за себе, одвојен. Нема правих пријатеља. Његова љубав према Офелији није ништа друго, до фантазија, идеална љубав, коју храни посматрањем, галантеријама, љубавним налама. Ромео се никад не шали. Кад би Ромео знао онакву ужасну тајну, он би је одмах казао својој Јулији. Хамлет не ради тако, он напада на своју Офелију, вређа је и са њом цео њен спол. Он је филовоф, кота мучи савест, пл који не може никако да ве одлучи, да што ради.

(Свршиће се)

не авј С б———

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Марија Стјуартова. Жалосна игра у пет чинова од Ф. Шилера, превео С. (пира) Д.(ими-

_ тријевић К.(оторанин) представљана 7. (19.) мар-

та у новом, нарочито за овај комад зготовљеном оделу.)

Посећивасмо, ево, од Божића до Ускрса позориште, гледасмо и комедије и трагедије и позоришне игре новијега доба и забављасмо сеп уживасмо и поучавасмо се, ал кад овог вечера вачусмо звуке и ритам Шилерова стиха и осетисмо топлину његова осећаја и дубљину и мивли и осећеја му: ва мах опазисмо разлику између досадањих и ове класичне трагедије из оног столећа. Нека се упиње колико хоће материјализам и реализам да освоји век, лепо ће увек о стати лепо, класично ће остати класично, ма идеализам постао и остао цветом, маћијски негованим у врту садањег и потоњег друштва и времена.

Приказ је био да не може бити бољи. Гђа Ру жићка и г. Вујићка, две крељице и (двапут)

сестрв биле су ненадмашне, било да су понос исказивале било љубав и мржњу. Игра њихова,

па тоалета њихова тога вечера могла би просто за

„Вигоћеајег“ поднети. Г. Ружић (Лестер) г. Лукић

(Борли) г. Васиљевић (Палет) беху такође извреви.

Изврено је играо и г. Стојковић. Оданост, љубав своју према лепој Марији исказивао је савршено, кретање и радња му беше као што треба. А шта да речемо за Ану госпође Добриновићкег Ништа, друго вего да је уврстимо са Јелисаветом и Маријом у триФолијум, па да их пошљемоу Бург, да виде Немци да давас и Срби у Угарској ваистиву имају своју позоришну уметност. И остали су били сви на свом месту и од своје страве допривели, да је ансамбл испао на опште задовољетво. На крају још да се захвалимо управи, што нам пружи тога вечера то и тако уживање, које је било још и тиме увећано, што су сви костими били нови, укусно и Фино израђени, и богато искићеви. Нови су били и сви шешири, опе рважени и златом украшени, па нове чак и ципеле. Све је било лепо, красно, сјајно, да ти

~~~

МЕ

пен