Pozorište

+ 55

–ежебиа У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 17. МАРТА 1896. ољој—

45 ТОД. ХД =

фи

ПОДА

феб +

+; БОЈ 4.

2 -Ф

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излави ва време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по један пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

1. завршује овако: „да мене је јавно, да (2/9је Шекепир хтео, да нам прикаже човека, пуног велике акције, и недоравлог, у пето доба, да је изведе и пепуни.“ Примедба би била врло интересантна, кад не би било претензије, да објасни и обухвати цео карактер. Она достиже само драмеки део Хамлета, његову овветну улогу, коју има у комаду. Али Хамлет је готово увек изван те улоге. Акција није ван домашаја његових еила; али сама акција изгледа му залудна и мизерна, он је презире филовофеки.

Оставимо тог мученика своје мисли, не тражимо од њега ништа. Хамлет ве злопати п ужасно му је тешко. Њему је тешко због себе самог, због нас, због целог осталог света. Ако хоћете да га познате, слушајте га, посматрајте га, кад је вам, одвојен, одвојен од људи и жена, и кад је одбацио књигу, која нема ничег другог до речи. Меланхолија целог човечанства долази му на памет и он нам говори најлепше мисли, што ву икада казане у позоришту.

Зна се, да постоје два Хамлета од Шекепира, оба аутентична: импровизовани Хамлет, кога нико није читао, и дефинитивни Хамлет, познат целоме свету. Остаје нам, да их поре-

„дим једно е другим.

Критика, која је изучавала Хамлета у сваком погледу, није га изучавала у тој нарочитој намери. Мислимо, да је то ваљало учинити. Она би на тај начин нашла, да се поелужимо њеним изразом: решење књижевног питања, које је збуњује одавно. Кад је. Шекепир писао свог првог Хамлета, је ли био млад, је ли био веома млад: Да ли је био већ достигао до две различите зрелости: зрелост талента и година За нав је питање решено. Нае, «се

ХАМЛЕТ.

(Свршетак.)

не тиче ни ерудиција ни њени екрупули ни датуми њени: задовољавамо се саммим текетом.

Чим почнемо читати нрвога Хамлета, ВИдимо одмах, да му је писац врло мало живео. Недостаје му посматрање, и оно, што га има, мртво је. Ни једно лице, па ни сам Хамлет, не даје нам повода за размишљање. Монолови, који ће постати компактни делови драме, ниву још напивани и нису сви на свом месту. ба тешком би се муком познало у његовом слабом, и првом. зачетку оно елављено: „То ђе,ог пој [о ђе“. (Ил бит ил не бит.)

У другом Хамлету, Шекепир по ново обрађује све сцене. Не можеш их тада познати. Тако на пр. у првом Хамлету у ецени кад Хамлет пребацује матери што ве удала за Клаудија, дух оца му појављивао се у ноћном недоруху.

Шекепир је мислио, по свој прилици, да је дух код своје куће. Доцније ее тргао, па је оставио да се дух појави сав у оклопу као у првом чину. То је за то учинио, што је позориште, рекао би по евој прилици Сарсеј, вештина пуна конвенција, која од њих и живи.

Нема сумње, да је Хамлет једино лице у комаду, Готово свима осталима недостаје важности и сталности, чврстине. Мало их је од не-

ког одређеног века.

Ми не можемо добро да ехватимо Клаудијев карактер. Он је наклоњен Хамлету, добар је према њему, а овамо му је оца убио. Не изгледа, да га његов злочин мучи пи да му смета, а за тим губи главу веома лако. Гризге га савест, нежан је са краљицом, љубазан са Полонијем. За цело да има и сувише срца према њему.

Гертруда је увек готова на плач. То је жена, којој је љубав све и сва. Она потпомаже

|е =

215