Pozorište

па Ба

Објава не каже време, но види се из свега, да „Мајчин благослов“ није дан још онда, кад се сав тај крај звао Јев топаспев тап без, ни пре но што се др. Накар и де Зашавше први пењали на Монблан и учинили не само да се у шамуниску долину купе туристе него да и становници јој, негда сурсви разбојници и отимачи, постану мирни пастири и странцима веште путовође. Шамунију је међу тим још пре педесет и више година елаву по свету разнела и Доницетијева „Линда“ а Линкерова Шоншона, бар овако, како ју је овде у нас у предигри одела Зорка Марковићка, чисто силом хоће да докаже свету и оно, што се за Савојце из долине крај Арве — а ту је и Шамуни — по свем свету можда и не зна, а то је да много пате од гуше и од кретенизма, који је с њом у свези. То је хтела да докаже та Шоншона Зорке Марковићке у предигри .„Мајчина благослова“, Лусталотова пак Марија у рукама Милке Марковићке, Пјер у рукама Добриновићевим и остали Савојци и Савојкиње у „Мајчину благослову“, овим кмета Марсела и Маријиних родитеља, приказују онај велики део савоајардског народа, ону пуку сиротињу, што се сели у туђ свет, да чистећи туђу обућу и димњаке и продукујући се дресованим свизецима и мајмунима зараде кору хлеба. Маријини родитељи до душе не би имали по. требе пуштати своје дете у свет, јер им спахијиница и даље даје земљу у најам под повољним погодбама, но она то ради на препоруку свога, брата а тај њен брат, као што доста рано сазнају Лусталотови, за своју протекцију тражи несразмерно екуп хонорар, Маријино поштење. Те тако се Марија са земљацима својим креће у Париз, на поласку је благослови мати и то је тај мајчин благослов, који је сачува те у пркос свим намамама великоварошког живота не поклизне него се чиста, ма и душевно сломљена, врати опет у завичај. Још док је била у родитељском дому, познала се и заволела Марија с младим, у проста Савојца прерушеним сином спахијиничиним, који је искрено љуби и „ес њом најчасније намере има“. У проста Савојца прерушен јавља јој се Артир — њој Андрија — и у Паризу у њеној мансарди и узалуд га лови ту енергична му мати, која је пошто по то рада да га ожени „тоспођицом Делбејевом“. Артирова се поштена љубав најзад разбије о енергичну непопустљивост матере му и он већ полази на венчање —

“те ~ –

очином неправедном клетвом и онако већ утучену Марију то доведе до лудил: — но ипак се. ствар изравна тако, да за Маријом, коју верни јој друг Пјер мучно доведе дома. узастопце стигне у Шамуни и Артир даје у родитеља јој запроси. Марији се на то врати свести еви буду срећни и задовољни, сви овим спахијинице маркизе, која на Линкерову команду мора умрети, кад је његови рецепти иначе никако не могаху да излече љуте јој бољетице, јогунасте енергије.

Уз главну радњу теку напоредо и суморност јој разблажују веселе епизоде у предигри недотупавне и облапорне, у самој игри ћакнуте и опет облапорне и у поигри настране но бар не више облапорне, у главном пак добре душе Шоншоне. Ту је свагда на белези и доброћуди Пјер са својом управо псећом верношћу и оданошћу према „Бисеру шамуниском“.

„Мајчин благослов“ је доста респектабилан приновак светачком репертоару нашег народног позоришта. Нема никаквих пеихолошких проблема, које и најивнији гледалац не би могао прозрети и решити, а све тече тако лако. све је тако схватљиво, како се може само пожелети за глуму, намењену простијем свету. Било биу њој, као што сам извештен, и више песама, него што се певало овога пута, и све извиру из грла и нижу се са усана Шоншоне-Пагоде-ОФелије, разуме се кад није тако на мртво име промукла, као што је то на Цвети био случај са Зорком Марковићком. И у име оног силног света, што се тога вечера беше стекао у позоришту Дунђерскога и у име своје и у име дебитанткињино морам изјавити да нам јесвима то било неправо. Нама свету ускраћена је била прилика да чујемо лепих песама, њој пак није се дало, да Новосађанима покаже шта уме а баш је сиротица доста дуго чекала таку прилику. У отштету за песме глумила је тим вољније и мора се рећи, да је у самој игри и поигри глумила са доста шика, долазим у искушење да кажем: онако по Француски.

Дебитовали су тога вечера на реавгажман стари знанци наши Динићеви, сад Хаџи-Динић и Љ. Хаџи-Динићка. Доста поодавно су отишли од нас а где су до сад били и шта су радили, о том нема поуздане кронике. Међу тим је главно

то, да су обоје не само остали они стари — ·

хоћу рећи: нису ништа заборавили — него су још набавили за то време по што шта, што им

ђе