Pravda, 11. 04. 1936., S. 19

,41, 12, 13 и 1ч април

„П Р А В Д А" Ускрс 1938

ЧИКА-МИЛУТИН (живот и прикљученија)

Излазио )е нз војске и, кажу, учио *чку трговачку школу у Грацу. И ко зна где је још био. И отуда се десило да иу д;>уг Степа буде командант дивизи|е у КрагуЈевцу а он јсдан од његових референата у диви зијском штабу. Нису ии посилии пред Степином канцеларијом могли да задрже озбиљност потчињеиих кад капетан Милутин улази ради потписивања поште. Прво се извуче из кукова. Ц му омалени стас добије званичан став. И овећи му се трбух нешто сажме. Укоче му се широка плећа. Брадица, дуга целу шаху. истури се напред управно иа врат. Очи, као службено, заколутају. И кад звецне мамузама Степа се не насмеје, али му цело лице добије неки ведар израз. Запита га оним својим танким гласом: „Шта ви данас имате?" — „Господине пуковни« че", прилази Милутин журио, „то... то... то". И Степа све потпише. А другима за најмању ситницу враћа екта, и притом грди. Најзад се решише начелници, референти и сви што чекају пред диви аи|аревим вратима, да га упитаЈу. И рекоше му једном: „Богати, Милутиие, како то да теби све потпнсује, в ми да мучимо муку...?" — „Е, да платите сви по једно пиво, па да &4М кажем". — „Море, да платимо и по два, сало реци!" — „Јесте ли уочили ви да око једанаест пре подне донесу Степи цео војнички та)ин аа та) дан? Потом му даду тањир војничког варива. Он отсече кришку хлеба и узме неколико кашика јела. Е. ја очекнем да мало презалогаји, па онда уђем. Јер сзака животиња, кад се наједе — она је мирна!" Прсну сви у смех и то се препрнчавало. Па дође и Степи до ушију. И једнога дана ваљало је да он рани]е изиђе нз канцеларије. Била нека пуковска слава. Нареди посилном: — Зови капетана Милутнна да довесе акта за потпис! Уђе Милутин с актима и своЈом встуреном брадицом и поднесе пошту. Степа узе перо и све потписа. — Као што видите, рећи ће Милутину, сад нисам ништа јео! — Аух! Казали му! зграби овај акта и излете напоље. Дакле прича је о томе чнка - Милутину. 0 духовитом, веселом човеку. Безбрижном и кад је имао дугова; васмејаном и кад не би требало да му је до смеха. 1Јео живот је провео тако. Надмудривао је друге, а они опет њега. Остало је толнко потсећаја, на та његова прегнућа. Рекло би се више на његову штету него на штету.његова друштва. Изостављајући оно што за књигу није, толико би их се могло забележити. На пример опроштај са женом при поласку у турски рат. „Не брини ништа, Мичутине", рекла му је она. „Ја ћу чувати образ". — „Море, чувај ти нешто друго", одговорио је Милутин, т а за образ колај — работа!" Или кад је из вино рада сишао 5 Крагујевац и узео бочицу шпиоткамфора за оболелу жену, па свратио до „Талпаре". Они несрећници из његова друштва проспу садржину боце, наспу у њу расо, и опет лепо повежу. Он се вратио и стао да трља жену. „Па то је расо, убио те Бог!" — „Какав те расо спопао ноћас"?! лригиска он и даље. Или кад су му на оној свадби прет ставили неког плавог адвоката из Београда. „Шваба", рекли му. „Не бна ни речи српски". А претходно се договорили с тим адвокатом. И Милутин целу поћ разговара с њим немачки, а уз сваку .другу, трећу реченицу очсује му на српском оца швапског или назове звеканом и тако даље. Друштво се криви од смеха, Милутин верује како се одушевљавају I- еговом духовитошћу, а „Шваба" се прави озбиљним. Предзору младенци полазе на свадбени пут. док адвокат прилази Милутину и каже српски: „Хвала Вам лепо! Тако смо се пријатно разговарали целе ноћи". С-нда ЈЈ Милугин стао да псује цело друштво И .»едељу дана није с ним говорно. Најважнији његов ратни подвиг био је заузеће Бруса. „Напали Арнаути у почетку рата на границу", прича он, „па се то*чко њих из Бруса разбегло. Неки » бауставили чак у Параћину. У граду паника. И прва >рећена трупа, која је ушла тамо, био је мој батаљон трећег позива. Улазимо мн, а састране се постројила деца из основне школе: „Бо...же... грав...де... Разрогачио је очи. Кад тек велики венац од природна цвећа мом коњу око врата... Тек после видим како сам ја заузео Брус". То је, уосталом, једини град који је освојио и току свију ратова. Додуше говорио је он у Косовској Митровици генера.ту Мариновићу, реаервном капетану адвокату Голубовићу и још некима да је издржао и борбу с Аранутима по преласку преко Преполца. Али се то тврћење није дуго одржало. „Налетим ја", каже, „на један јак положај. Арнаути осули ватру, па само сипа... Одмах развијем три чете, резерву бацим на десно крило, па гурнем. Утом и г( сподин Голубовић изврши јуриш са својим ескадроном у ћепријатељски бок, те их разбијемо". — „Ја то досад ннсам ни од кога слушао", вели озбиљно Мариновић. — „Је ли, богати", каже ми Голубовић, „кад сам ја »о вршио јуриш? Шта причаш?" — „О. људи. шта је ишчуЈ>два сс. чкка.Мнлу.тин.

„Не казујем Ја вама како Је било, него како ћу је после рата да лажем код „Талпаре" у КрагуЈевцу". Међутим једно |е поуздано да Је чика-Мнлутин Станковић, пензионар, резер^ни пешадијски капетан прве класе, командант батаљона трећег познва, по завршеним операцијама у турском рату, чувао железничку пругу од Качаника до Косовске Митровнце. Свој батаљонски штаб наместио је у Вучнтрну и ту |е био, цзуме се, и командант места! Њег.а не сменише ни кад се ту заустави четврти пук другог позива и остаде неколико м сеца. Командант хука. потпуковник Вилотије Марковић наредн да команда места остане иста. Ко ће, уосталом, и да замени тако достојанствена старешину? Онако омален, а широк, стално с корбачем у руци, кретао се охоло вучитрнским члицама. Широка плећа нишу се господствено као у каквог арнаутског првака. Отпоздравља као да хоће, као да неће. Гледа продирући млаће. И ко га не зна могао би се још уплашити. То се десило баш Срети коморџији. Командир бојне коморе, капетан Сретен, поштар из Београда чуо да команданта зову „чика • Милутине", па га и он тако ослови. „Шта сте казали?!" дрекну овај на њега. „Пардон.м Ја сам мислио..." — „Не-

мате ви шта да мислнте! Знате ли ко сцм ја?Г — „Опростите!" уозбиљи се Сретен, — „Не мраштам! Стрељам! Вешам! Не допуштам да се ремети дисииплина! — „Молим Вас... 1а иисам хтео..." — „Шта нисте хтели?! Седите!" И Срета коморџија седе на једну столицу у кафани иза леђа чики-Милутинових. Настаде нелагодан тајац. Њега после кратког времена прениде сам чика • Милутин. Онако преко рамена обрати се Срети: „Да. платите по Једно пиво, па да се помиримо". 0, та| чика - Милутин. Роман о њему да се напише! А опет се десило да у пешачком пуку буду команданти батаљона Ђубо Вражалић и чика • Мићун ПаЈевић, стари његови другови и пријатељи. Међу командирима чета Душан Јездић. Беше много млађи, само се нз Крагујевца блиско познаје с чика - Ми""тином. Звао га је „тата", а овај га увек, чз милоште, опсује. Као о ац, наравно. И кад онн о Бадњем вечеру дванаесте године играЈу коксњеште. Старински некако. Из колена. Ухвате се подру ку, па равномерно цупкају са савијеним коленима. И броје. Милутин кликне: „Ој, хој!" А Љубо Вражалић му у слнку одговори. Па му онда Милутин врати. Штета што то о*де, из много обзира, не може да

се забележи. Твк присутни се хватају за стомак. И тако цело то друштво у Вучитрну позва чика—Милутин Једнога дана себи на ручак. Испекао јагње и прасе. Вича доста. Служе трећепозивци у гуњевима. Посилни чика-Милутинов школски му друг, па кад што саопштава, метне му руку на раме и шапће на ухо. Ипак се он жали на тога посилног. Легао да спава јуче по подне и таман сања неки љубавни доживљај, кад посилни дошао да га покрије. И закачи га рукавом од гуња по носу, те се чика • Милутин тргне иза сна. „Погледам и видим њега. Пазнте колика му је глава!" Али је весело од самог почетка. Чика • Милутин расположен, па прича. Прича оно што је после Нушић узео и прерадио. Како Је лајао на ташту. Само ово је из прве руке, без улепшавања и додавања. Каже: „Оженио се јз и три дана нисам излазио из куће. Кад четврто вече дође ми нешто да видим шта роди оно моје бећарско друштво, они мангупи код „Талпаре". Уђем. Било је тако шест часова. Кад они сви та1 -о. „О, Милутине! Здраво, младожења! Клецају ли ти колена?" Море, мани их. Седнем ја. Па једну.по једну. Те смеј се, те причај. Погледам: десет сати. Аух! Код куће ме

0 ГОРАЧИЋУ 1893 Од Раше Милошевића ( Из д ела »Државни удар шз")

• Коста Таушановић Покушао I« Рибараа да опраада што је употребио војску у Горачићу и другим местима... Ја ћу вам испр^чати тај важан моменат. па ћете се уверити колико има истиие у ономе, што је Рибарац причао аа Горачић.... Зашто је пало оноднко жртава тамо!... Кад је пре Божића Рибарац до шао у Чачак да саопшти усмено иаредбе полицијским властнма, он к скупио све старешкне полицијске из целог окрута рудничког и ужичког, и свима издао усмено нарадбе за избор нар. посланнка, фебруара месеца и рекао да не важе и престају важити ргоиења Државног Одбора и Државног Савета; да се све опшгине морају узети и дати „регентима" опцггина, па макар то било и са проливањем крви скопчано. Одатле је отишао у Горњи Милаловац и ту издао наредбу да се мора узети општнна у Такову, па макар морали убнјатн и пљачкати, јвр треба до истребљења гонити и тзрати радикале. Полицн1Ске властн, чим оу добиле овакеу усме ну наредбу, одмах су почеле отимати судниие. После нг«ог времена су Покушали да отму Горачићску општи ну, али је ниау могли дв отму, већ су се одатле вратили у општину Тијањску, па у Зеокама сазвали абоо, на коме су били кагсгтан Ннкола и сви чиновниии, пандури и потајниии, и преко 400 граћана, и после дуже препирке капетан на збору направи неред, па се са нстог са својнма извуче, и одмах јави Чачку да му пошаљу војоку. Дошла му чета војника, за>-зме шко.ту и механу, од шкзле направн касарну за сталовање; ■стог дана, целе ноћи, полицнја је ув помоћ војске претресала куће у тој јадној општнни, претресала је иа м) бруталнији начин и мушко и жегнско, остављало голо и бооо и мушко »' женско, и ти људи који су то радили по наредби иннистра нмају образа да бране своје поступке. Пола грађана Тијањоке општнне провело к три дана и три ноћ« ао снегу <Чз хлеба и одеће. „Кад су то учмнили, они су увел* сјшјицу ^ озкдаих од. тводј магеЈм^

ла, сву су Је скрха.ти, разбили, па ов да однели све; у судници су оставили само каоу В»е.ртхајмову, )ер се није могла однети, а све остало изнели и сместилн у једној кући; — похвата ли 72 човека, повезали у ј»еаан ланац... па онда та.ко са тим робљем по бедници су отишли, певајући, у Гучу. „Дошли су батеристи из Чачка, и спремао се напад на Горачић. После дужег преписивања са Чачком « Гучом, нападнут је Горачић на овај начин: 19 фебруара (1893) отишао је капетан драгачаЈСки у Горачић, и покушао отети судницу и растератн закониту управу, но није могао. П јсле дуже дарме и нападања он је био одбијфн, вратно се не у Гучу, већ у Горачић у механу, где су „регенти" судили. Те је ноћи иисао у Чачак и Гучу (среско ме>сто) за војску и нсте ноћи 19 фебруара до свчнућа дошла је чета војске из Чачка и чета војске из Гучг. У Горачић дошао је капетан Милан Јовин и војска је попила четнри чабра вина, сла бо лањско, и после внна два чабра прзпечене комовице ракије. Па пошто се еојска тако напојила, оде у крсташки рат у Горачић. Иако Горачићани нису имали нигде код суднице пушке, Јовнн им нпак рече: пукла 1е пушка из суднице! Људи су без нкзч вог оружја били пред суднииом, тр1 жили бнрачке карте за 25 фебрузр за избор посланнка. Сем тога офици ри су лажно изв-ештени од полициске власти да има шанчева, а војска кад је дошла, уверила се да немз шанчева, да нема људи под оружј-ем, него има људи ко1и траже би>рачче кзрте. Али и поред тога, еокка ;е на захтав капетаиа драгачевског, сме ста развалила ограду око судннце, сигурно да би куршум могао да достигне у груди, па је капетан војни, Милан Јовин запитао: „шта радн тај народ ТЈ-на?" На шта је добио одговор да они ту чекају да им се даду бирачке карте за избор посланика. На питање имају ли оружја, казали су да га немају, о чему се и сам !>• Фицир уверио; онда је питао кмето вг како кметују кад их је капетан разрешио. Кметови су му са решењем у руци одговорили да имају решење Државног Савата да је пониш тен капетанов (цивилни капетан); тад капетан војни затражи да му се решење прочита, и кад иу Је претседннк почео читати то решење ,капетан га је нз пушке посред чела погодио, а за њнм су одмах и војници 1:о команди осули плотун у месо. Је днна је срећа што нису сви војници пуцали на народ него ваљда само њих деоетак а остали су пуцали пре

Коле Кнежевнћ ко њега у ваздух; избачено је преко 40оО убојних метака; и разуме се, на род се уз пуцњаву повукао, оставив ши 40 мртвих и рањених. Војска је после зашла, па је мртве на гомилу потрпала; а капетан? Капетан, орган Рибарчев... внкнуо ј<, да ту пашчад треба затрпати да не трује ваздух. Таква уирава чиновника, н у земљи, где никаквог Устава ни Закона нема, за осуду је, а камо ли, у нашој држа ви, где су јасно Устав н Закон сааком грађанину одредили дужност и зајемчнлм грађанска права. И ту бра ћо мора, бити суда н његово решење бнће: смрт за смрт, Побили су што су успели, а опљачка.ти, разграбили и обили школу чим је у Горачићу цу цан> пЈ-шака престао."

Саоммаш гкхд*Г10(Т о$х

I Гоо*ч»Ц(

чекају »а вечеру: таст, ташта, жена, две свастике. Али видим: праве се они луди. Правим се и ја луд. Седнемо и нико не помиње моје задоцњење. Лепо то би. Него сутрадан у исто време стаде мене да копка опет. Свратићу само мало. Једно пола сата. Кад они тамо спремили неки ђувеч. Па пређемо на внно. Те хоће бити, те неће бити. Погледам: једанаест. Е. сад шта је, ту је. Идем полако кући, а тако саи некако згодно ухваћен да ми све до Косова рзвно, На вратима од куће чека ме мој таст чика • Јова. Нисте га знали? Есиаф човек: чојано одело, гајтани, појас. И рече ми љутито: „Брате Милутине! Ти ако си хтео овако да радиш, није требало ни да се жениш!" Издржах Ја то, али у ходнику, иало даље од њега, стоји ташта. Па се подбочнла. Мићуне, (обраћа се капетану Мићуну Пајевићу), ти си храбар човек. Ти се ниси уплашио нн од Турака, ни од Бугара, ни од Арнаута. Али моју ташту да видиш: уплашио би се! Овако јоЈ стоје два зуба. (Ту укосо према устима рашири два прста). Море ташта... Него по» зади ње две свастике. Треба да про* ђем кроз шибу. И ја се реших. При« ђем ташти и ланем на њу: „Ав. ав, а1 !" — „ЈухГ цикну она и побеже. Побегоше и свастике. А ја прођем до собе. На кргвету хладан затегнут чаршав. Легнем онако обучен и заспим. Кад сутрадан пробудим се у неко доба: мени хладна облога на челу. Поред кревета седе на столицама жена ми и ташта. Раширим ја буновне, зачуђен« очи. а оне стадоше да измичу столице: „Милуткне! Како ти је? и — „Па боље ми је и , кажем ја — „А шта ти је оно било синоћ?" — „Мени то тако доће... месечно један пут". — „О. даће Бог да буде добро!" крсте се оне. — „Хоћеш лн једну ћулбастију?" — „Па... могу_" отежем ја. Прича чнка - Милутин. Смех. Куца са чашама. Кад тек улете задихав војннк: — Господнне капетане! Сад су Јавили телефоном са железничке станице да Престолонаследник пролази дворским возом за Митровицу. Воз је овде кроз пола сата. Стаће и на вучитрнској станици. Милутин нагло устаде и као на позорници грмну: — Коња! Разлетеше се трећепозивци да седлају. Посилни осталих официра отрчаше тако исто за коње. И све то одјури убрзо на станицу. Она је подалеко, али цела група р« стиже брзо. Сјахаше и постројиИие' се. Чика • Милутин као командантагш места, разуме се, на десно крило. Прво проће извидница, па лагано стаде дворски воз Престолонаследних Александар, онда командант прве армије, изиђе журно и. млад и ведар, стаде пред чика • Милутина. — Ваше Краљевско Височанство, отпоче овај, резервни пешадијски капетан прве класе, Милутин Станковић. командант града Вучитрна —• први после Милоша Војиновића. Дакле Милош ВоЈиновић. јунак из народне песме. био пре пет стотина година командант места ту, па сад чика - Милутин. Престолонаследник се осмехну и обухвати га понова целога једним погледом. Учнни ла њега вероватно утисак неке олуп не, те га упита: — Вама је ово четврти рат? — И пети по Вашој заповести! Јер он чува железничку пругу, па може да ратује докле хоћете. — А нећемо -нше, нећемо, рећи ће Престолонаследннк и продужи ка другом, трећем официру пошто се рукозао с чика - Милутином. За њим је ишао генерал, познији војвода Бојовић. Он се саже н полако запита: „Јесн ли ти, Милутине?" — „Ја сам, господине генера^еГ — „Докле ћеш да будеш луд Богати?" Вратише се и чика - Милуткн настави редовну дужност. Он је лнчно налазио како је свој положај донекле и утврдио сусретом с Престолонаследником. Алн у сваком случају остао је на линијн духовитнх разговора, шала, прича и нескидања своје личностн с дневног реда. Било је довољно да у веселом друштву запева „Мила моја Ката..." н да при тој ^ нарочнто и јако затресе брадииом, па да изазове смех. А зећ кад се сети чега из свок прошлости, поготову. Рецимо проЈ>есора Немца, који их је недељом изводио на периферију Граца, ако не могадне ван града. И ту, у некој кафаннци, чије је мало двориште ограђено зидом на коме су насликани леандерн, професор раи ирн ноздрве: „Велх ајне фрише л><Ј \1 'II, то само проф. може: да гле дз у насликан леандер и да осети свеж ваздухГ — Наравно да он тога професора окити прнгодном псовком. Псовке су његове узречице што казивању дају ц боју н успех. И штета што се овде не могу навести. Али шта да чините кад се тако уобичајило у пнсању. Ако чика • Милутин прича да се од чега уплашио у животу, бно је тога дана, као за пакост, у мундиру са свима декорацијама. „Моја се жена боји миша. А и ја да не видим ту жнвотињу. И наједном опазим ја жену на столу. „ЈухГ — „Шта |е? и „Миш!" — А беше празник и ја у мундиру са свима декорацијама. Шта да радим? Сагнем се под кревет. мжмурнм и молим се Богу да се мнв склонио. Кад жена мн се охраб^нлЈ,