"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

= 66 =

ка узбити, може бити да би сачувао Љешницу и Лозницу, да онако жалосно не пропадну.

У Љешници је било око 5—600 људи, највише Поцераца и нешто Мачвана, са четири топа под управом Поцерскога војводе Јанка Стоићевића, брата славно познатога војводе Милоша Поцерца. У почетку љета (1813. год.) силна војска Турска прешавши Дрину на Врањеву, гдје је мост био намјештен, опколи шанац овај и стане га једнако бити из топова и из кумбара а уз то приближујући му се кроз земљу. Војске је Српске на ономе крају било око 10.000 људи под управом кнеза Сима Марковића, али никако нијесу смјели ни умјели да избаве људе из Ђешнице кад су видјели да Турака узбити не могу, него су једнако премјештали шанчеве по Поцерини. Кад Турци онима у шанцу досаде и кроз земљу приближе се до самога шанца, пошаље везир владику Фворничкога, те их узме на вјеру, да се предаду, обећавајући им, да ће се пустити да иде сваки к својој породици, само да предаду шанац и оружје. Кад се они на таково обећање предаду, Турци их преко Босне оправе у Цариград; који су се путем поразболијевали, оне су носили на коњма, а који се нијесу могли држати коња, оне су убијали и сјекли им уши као и онима који су од болести помрли, и носили за знак да нијесу побјегли него да су мртви остали. Који су живи дошли у Цариград, они су као робови одређени на најтеже послове, док у почетку владе кнеза Милоша посланици његови не потраже их у Цариграду, и које нађу у животу не измоле од Турака и не пошаљу у Србију, гдје их дође само 45; војвода Јанко нити се вратио, нити се зна гдје је умрђо.

Пошто 'Гурци освоје шанац у Љезиници,