"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

Ра

ове дођу у Пореч, Миленко их устави ондје, па ушавши у њих избере најљепше жене и дјевојке и дјевојчад и женску дјецу и узме к себи, и тако начини читав харем. У томе му умре жена, која је, једнако сједила у Кличевцу; а у Шоречу умре оборкнез Брајински Перча Станковић Карапанџа, иза којега остане лијепа и богата жена по имену Милена: онда он поред свега својега харема запроси ову удовицу и ожени се њоме обећавши јој да ће Туркиње све распустити и живљети само с њоме. Али он овога обећања својега не испуни, него послије некога времена Милену оправи у Еличевац да онамо живи, а он остане у Поречу с Туркињама као и прије. Кад Милена види шта је и како је, она у Кличевцу стане с момцима живљети као и он у Поречу с Туркињама. Дознавши Миленко за то,он отиде у Кличевац те Милену топузом добро истуче, па је онда отпусти од себе вративши јој све што му је била донијела.

Поменуте ове Туркиње није он само држао код себе у кући, него је гдекоје од њих и по нахији, кад је путовао, водио уза сена хинтову, те су га послуживале чибуком и кафом ит. д.; а кад се којијех од њих наситио, он их је удавао за своје слуге или поклањао својијем доглавницима, ко н. п. што је једну поклонио некоме Грку, Николи Дани, који му је био главни хазнадар и вијећник, а једну своме писару Арсу Протићу; а и малу дјецу поклањао је госпођама које нијесу имале дјеце.

друштву овијех Туркиња било је и Влахиња, само што њих није поклањао (јер нијесу биле робиње) него их је само удавао.

Кад га у почетку 1811. године истјерају из Србије, он оне од Туркиња које су се још 30-