"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

ПА —

стале код њега одведе у Каравлашку, а кад онамо послије неколико мјесеци види да га много стоје, а новаца нема, нити је икакијех доходака имао осим 8300 дуката на годину пензије, што му је одредило Руско правитељство кад је изишао из Србије, а уз то може бити да му је ко и говорио да је срамота толике жене уза се водити, онда их једном искупи све предасе па им каже: „Ја ћу ову (којој је чини ми се било име Катинка) задржати код себе, а ви све можете ићи куд која хоће, воља вам у Турску или Србију, само ми кажите куд која жели, да јој извадим пасош.“ И тако их распусти а Катинку по том вјенча за се.

Миленко је био средњега раста и лијепи црномањаст човјек: ја сам га видио само једном у Биограду на улици, али људи који су га добро познавали говорили су, да је био врло паметан човјек, а исто тако и јунак; врло је мало говорио, и сви његови подручници морали су гасе бојати као живе ватре. У Србији није знао читати, и у Поречу су га учили и мучили у залуд, али у Русији кажу, да је по новом начину (по којему се не говоре имена слова него само гласови) тако био научио, да је читао књиге и писао писма. Од прве жене имао је три сина: Милана, Ивана и Живана, и једну кћер, која се у Каравлашкој удала за некаквога Легатовића, који је, чини ми се, био родом из Босне или из Херцеговине, па у некакој Руској служби стекао доста новаца. Да ли има сад ко жив од Миленкове породице ја не знам. Кад су Руси 1812. године изишли из Каравлашке и Миленко је онда отишао у Русију, и чини ми се да је умрђо у некаквој вароши негдје око рнога мора.