"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

у

кућа отворена и сто постављен за свакога, који би му откуд наишао. Па не само што је овако частио и дочекивао, него је и новаца давао, и на поклон и у зајам, кад би ко у потреби заискао а у њега би се десило. Кад би коме што дао у зајам, онај није било потребе да се стара како ће му вратити; али и он од кога би што узео у зајам, онај више није требало да се брине у што ће оне новце оставити. Читати није знао, али је био онда једини старјешина у Србији овога реда, који је писарима знатнија писма (на велику господу) казивао ријеч по ријеч (т.ј. дикширао):

ја сам 1819. године у Бесарабији, у селу Бумботи, гледао и слушао како је оновако једно писмо некаквоме Руском генералу писао преко свога писара Јована Миленковића, који је прије некога времена умрљо овдје у Биограду, и нијесам се могао начудити како он то лијепо казује. Петар је Добрињац имао два сина, која су оба умрла у Петербургу у кадетскоме корпусу, и осим њих имао је једну кћер по имену Љубинку, која је била удата за Кузмана сина Луке Лазаревића, и чујем да с једнијем сином сад живи удова овдје у Биограду. Петар је умрђо у Јашу 1828. године.

Ш.

Иван Југовић,

каошто су ми казивали, родио се у Бачкој у Сомбору, и право име било му је Јован Савић, па кад је прешао у Србију онамо се назвао Шван Југовић. Свршивши Маџарска права био је у Карловцима професор у И. Латинској школи, па ми-