"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

Јо

веде само у Шетербург о своме трошку; а за даље је, по свој прилици, имао сваки особите своје мисли. Кад у Петербургу први пут изиђу пред Родофиника, он Грчки запита Германа откуд Џетар с њиме, а Герман му опет Грчки одговори, да је сам пристао узањ; онда Родофиник важе Петру Српски, да он са Србијом сад нема више никака посла, него одмах сјутра да одлази из Петербурга у Бесарабију, које Петар и учини.

Петру је као и Миленку одређено по 300 дуката на годину пензије, а кад се послије учињенога мира између Руса и Турака 1812. године из Каравлашке пресели у Бесарабију, онамо је држао бољарска села под закуп, а поред тога и тргујући које чиме живио је господски.

Био је крупан и пун човјек, и више плав него смеђ. Кад је изишао из Србије (1811. године) може бити да му није било још пунијех 4() година. Био је шаљив и не само говорљив него и рјечит: Кад би што приповиједао тако је знао редом говорити као да чита из књиге. Као старјешина био је велики јунак особито знај ући људе к себи привући и наговорити их да га слушају; непогодан је био за оне који су хтјели да му заповиједају, али према својијем подручницима и друговима био је врло љубазан. Издашан и чазбен био је за чудо: пошто је Кладово узето од Турака (1810. године) и он у њему постао управитељ, сви су Руски оФицири и Српекп поглавари, који су се ондје налазили, код његаједнако и ручавали и вечеравали и чај пичи докле у почетку 1811. године није отишао у Биоград; а исто је тако и у ћишењеву частио ове губернске чиновнике, те су зато и они њему у свачему били на руци и много му којешта гледали кров

прсте; а и по селима кад је сједио, била му је