Pravo i privreda

koje zakon predvidja kao minimum o kome stranke moraju da se saglase da bi ugovor nastao, već i svi oni dementi o kojima, prema volji stranaka, treba da se postigne saglasnost. Kad ova usmena utanačenja moraju biti ugovorena, da bi sačinjavala sastavni deo ugovora? Prema ranijem stavu naše pravne doktrine 1 treba u svakom slučaju da se radi o usmenim utanačenjima koja su prethodila sastavljanju ugovora odredjenog oblika odnosno da se o njima raspravljalo istovremeno sa odredbama koje su ušle u ugovor. Usmena utanačenja posle zaključivanja ugovora predstavljaju promenu ugovora za koju važe posebna pravila. Pri ocenjivanju važenja usmenih utanačenja posle zaključenja pismenog ugovora treba utvrditi da li ova utanačenja predstavljaju dopunu ili promenu ugovora. Naknadna usmena utanačenja koja nisu u suprotnosti sa pisanim klauzulama, a kojima strane dopunjavaju odredbe pismenog ugovora ili rešavaju sporna pitanja koja su proizišla u toku njegovog izvršenja, trebalo bi smatrati, po našem milljenju, punovažnim. Obrnuto, nikakva izmena ugovora sklopljenog u propisanoj pismenoj formi, putem usmenih utanačenja, nije punovažna. To je pravilo, uostalom, i izričito predvidjeno u nekim zakonodavstvima? NaS Zakon o obligadonim odnosima (čl. 67 st. 3 i 4) predvidja i jedan izuzetak od ovog pravila koje, inače, i on prihvata (u stavu 2 istog diana): "Ali su punovažne docnije usmene dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno ukoliko to nije protivno cilju radi koga je forma propisana. Punovažne su i docnije usmene pogodbe kojima se smanjuju ili olakSavaju obaveze jedne ili druge strane, ako je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih strana." Prema bečkoj Konvenciji (čl. 29 st. 2) pismeni ugovor koji sadrži odredbu kojom se predvidja da svaka izmena ili raskid moraju da budu u pismenoj formi ne može biti izmenjen ili sporazumno raskinut na drugi način. Ipak, ugovorna strana može usled svog ponašanja biti sprečena da se poziva na takvu odredbu, ukoliko se druga strana oslonila na takvo ponašanje. Usmena utanačenja imaju poseban značaj za tumačenje ugovora, i to bez obzira da li ona sačinjavaju njegov sastavni deo ili ne. U mnogim pravima je prihvaćen princip da pri tumačenju izjava volje treba istraživati stvarnu volju, a ne zadržavati se na doslovnom smislu izraza. 3 To pravilo tumačenja je prihvaćeno, kao Sto vidimo i u pravima u kojima se inače usmena utanačenja kod formalnih ugovora smatraju načelno niStavim. 4 Nesumnjivo je, medjutim, da pri utvrdjivanju "stvarne volje stranaka" moraju biti uzeta u obzir, i to čak u prvom redu, usmena utanačenja, koja su inače po zakonu ništava. 5 Mada - kao Sto smo već ranije naveli - nacionalna prava primenjuju u načelu pravila koja važe za formalne ugovore ex lege i na ugovore čija je obavezna pismena forma predvidjena sporazumom stranaka, u doktrini se, u pogledu važnosti usmenih utanačenja, ovi ugovori posebno tretiraju. Smatra se da su stranke uvek slobodne da svojim naknadnim sporazumom u celini ili u pogledu pojedinih odredaba odstupe od forme, koju su predvidele prvobitnim sporazumom. Obaveznost forme

1 Kapor, Ugovor o kupovini i prodaji prema Opžtim uzansama za promet robom, str. 38. 2 ŠvZO -CL 12. U tom smislu su i rešenja GGZ -ČL 164, štanskog CC - čl. 1219. Neke presude naših sudova su takodje na toj liniji (presuda Saveznog vrhovnog suda, Rev. 967/58). 3 BGB - par. 133, CC - ČL 1156, AGZ - par. 914, naš Zakon o obligacionim odnosima - Cl. 99 st. 2. 4 BGB - par. 125. 5 V. Odluku aaše Spoljnotrgovinske arbitraže (Glasnik SPK br. 19/1963, str. 8).

15

Januar / ’92.