Pravo i privreda

jer se stranke uvek mogu sporazumno odreći predvidjene forme bilo izričito ili prećutno (izvršenjem ugovora). To ne znači, medjutim, da se trenutak nastanka ugovora poistovećuje uvek sa ispunjenjcm forme. Kad se radi o ugovorima izmedju odsutnih lica, ugovor nije još zaključen u trenutku kad obe stranke potpišu reciproca pisma, čime je inače tražena pismena forma ispunjenja. Potrebno je još da pismo sa prihvatom primi ponudjač. Trenutak nastanka ugovora je, prema tome, odredjen pravilima koja regulišu vreme kad prihvat postaje efektivan. S obzirom da je u ovim pravnim sistemima usvojena pretpostavka u korist forme ad solemnitatem, stranke koje žele da predvidjena forma služi samo dokaznim ciljevima, moraju to naznačiti potpuno jasno, kako bi se navedena pretpostavka prevazišla. Ovde treba takodje zapaziti da princip slobodne procene dokaza, koji je usvojen u procesnim pravima ovih zemalja, isključuje mogućnost da stranke vežu sud svojim sporazumom po kome se njihov ugovor može dokazati samo putem pismena. Travila o dokazu koja su sadržana u procesnom zakonodavstvu smatraju se javnim pravom, prema kome su sporazumi stranaka bez dejstva. Italijansko pravo 1 takodje usvaja pretpostavku da je predvidjena forma konstitutivna, ali u mnogo ograničenijem obimu nego Sto je to slučaj sa srednjeevropskim pravima. Naime, ova pretpostavka je prihvaćena u italijanskom pravu samo ako su se stranke pismeno sporazumele da upotrebljavaju odredjenu formu za buduće zaključivanje ugovora. Pošto su pismeni sporazumi koji predvidjaju samo formu budućeg ugovora dosta retki, ova pretpostavka ima vrlo usku primenu. Pored toga, i u ovim slučajevima je ta pretpostavka oborljiva. U slučaju da je pismena stipulacija o formi nastala za vreme zaključivanja ugovora ili posle njegovog usmenog zaključivanja, ili ako sporazum o formi nije pismen, onda se navedena pretpostavka ne primenjuje. Za ove slučajeve italijansko pravo ne postavlja nikakvu pretpostavku, već je pitanje konstitutivnosti ili nekonstitutivnosti forme - pitanje tumačenja volje stranaka. Suprotnu pretpostavku čini francusko pravo. Kad namera stranaka u pogledu konstitutivnog ili nekonstitutivnog karaktera ugovorene forme nije jasna, u francuskom pravu se smatra da predvidjenu formu treba tretirati kao nekonstitutivnu. 2 To je stav i pravne teorije i pravosudja. Prema francuskim autorima, 3 kad su stranke stipulisane da će njihov ugovor biti izražen putem insrumenta koji će izraditi notar, ugovor o prodaji je defmitivan onog dana kad je postignuta saglasnost, a ne kad je ispunjena forma. Ovakav stav teorije objašnjava se principom restriktivnog turn ačenj a izuzetaka. PoSto ugovorena forma pretstavlja izuzetak od principa da ugovori nastaju solo consensu (principa konsesualnosti), onda je potrebno da taj izuzetak bude jasan i izričit. Ako, dakle, nema izričite klauzule o konstitutivnom karakteru predvidjene forme, onda treba smatrati da forma predstavlja samo dokaz o zaključenom ugovoru. Francuski niži sudovi, koji su isključivo kompetentni za pitanje trenutka nastanka ugovora, smatraju da, bez vrlo übedljivih suprotnih dokaza, ugovorenu formu treba tretirati kao nekonstitutivnu. Prava common law sistema ne postavljaju nikakvu pretpostavku, već se svaki slučaj rešava u svetlu svojih posebnih okolnosti. Sudovi teže da uzmu u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja, uključiv i izjavljenu volju stranaka, onakvu kakva proizlazi iz celokupne njihove prepiske i njihovog ponašanja za vreme i posle prego-

1 Ital. CC - čl. 1352. 2 Cassa 25. novembar 1959., Bull. 1413. 3 V. Izvežtaj o francuskom pravu (C-2). - U: Formation of Contracts, str. 1649-1655.

19

Januar / ’92.