Pravo i privreda
прилагсфавања своје стратегије новонасталом стању. Зато приоритетна акција за таква предузећа треба да буде стављање на располагање релевантних информација. Оне се морају односити нарочито на: - стандарде, сертификацију и једнообразно обележавање, - иновације и интелектуално власништво, - учешће у јавним насгупима, - трговачку праксу и закон о конкурендији. Процедуре сертификације, онакве какве су постављене у европским стандардима врло су неприкладне за мала предузећа. Да би се помогла ефикасна интеграција малих предузећа у јединствено тржиште, те олакшало увођење европских стандарда, морају се предузетн неке мере. Те мере би требало да буду: 1. гаранције, на европском нивоу. да ће мала предузећа бити заступљена у радндм телима која стварају стандарде, 2. побољшање инфоркшсања малих предузећа о достигнућима и политици европске стандардизадије, посебно путем редовног информисања привредних комора и трговачких организација. Европски стандарди могу хијерархијски да се поделе у три групе: I општи стандарди (ниво А) који се односе на безбедност у чтиавој области производње, II групни стандарди (ниво Б) који су заједнички за одређену групу производа, Ш производни стандарди (ниво Ц) који представљају стандарде за поједине производе. Политика Европске уније, у свом настојању за остваривањем јединственог тржишта, ставила је акценат на остварнвање процеса стандардизације. Договорено је да се директивама регулишу само суштински захтеви који се првенствено односе на безбедност, заштиту здравља људи и домаћих животиња, заштиту околине и заштиту потрошача. Израда техничких сертнфикација поверава се организацијама компетентним за израду стандарда. Надаље, договорено је да се европски стандарди уграђују у националне стандардизације земаља чланица, али да њихова прнмена није за произвођача обавезна. На тај начин стандарди, с једне стране, помажу произвођачима да задовоље захтеве из директива, али их, с друге стране не спречавају у новим техничким решењима, под условом да производи задовољавају и дотичне захтеве. За европски и међународни процес стандардизације одговорност сносе националне организације. To су организације којима тзв. "групације интереса", на пример индустрија, трговина, наука, корисниди, потрошачи, итд. достављају своје предлоге, мишљења и примедбе. Мшиљење да би европске групације интереса требале да буду укључене у европски консензус стандардизације није могуће остварити из неколико разлога. Као прво Европска заједница представља внд конфедерације суверених држава, што значи да Савет министара сачињавају националне делегације и да се гласање врши по земљама чланицама. Даље, лоступак одлучивања био бн
60
Право и привреда бр. 1-2/95.