Pripovetke / Branislav Nušić

118 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

— Јест, јест, дуго чекате, право би било да добијете округ,

— Е па, зашто не бисте проговорили кад је, ето, лепа прилика.

= јесце!

— Лепа је прилика, — понови помоћник.

— Хоћу, хоћу, господин Лазо, хоћу. Да треба, треба, па зашто да не проговорим>

Па дошло већ време и поласку. Г. начелник већ два дана раније ишао редом по кућама и свраћао у дућане да се опрости. Многи обећали — да изиђу мало ван вароши да га испрате.

А кад освануло то јутро, пред начелством кола, пандури подастиру сено под арњеве и простиру ћилиме и растресају јастуке; за дирек пред начелством везана два оседлана коња (то ће пандури испратити г. начелника сат два ван вароши), па онда пред вратима сабрали се пријатељи, а многи отишли и пешице до прве механе ван вароши. Многи. ће и на колима те кола већ прелазе, јер свако иде напред да код механе дочека г. начелника и да се опрости. Прођоше прво кола протина (на њима ће се са г. протом вратити госпођа начелниковица), па онда помоћник, секретар и писар у једним колима (Срета је отишао пешке), па казначеј и госпођа казначејка, па газда Михајло, трговац, и његов пашеног, и многи други.

Стигоше тамо пред механу и г. начелникова кола те он сиђе. Попи се ту по једна кафа, а затим наста праштање.

При поласку г. начелник још једном стиште руку г. помоћнику и шану му на уво:

— Нећу заборавити. а

Помоћник одведе поверљиво на страну секретара и шану му на уво:

=— Рекао ми је да неће заборавити!

Секретар одведе поверљиво на страну писара и шану му на уво: