Pripovetke / Branislav Nušić

КИКАНДОНСКА ПОСЛА 143

ту и поштовани кандидати т.ј. Јона и Живко, са огромним батинама и неким чудним грађанским појмовима, да треба тући без обзира на партије. (Откуд се нађе на том поштованом збору и једна празна канта од гаса, ко би и то могао докучити, тек она прво пуче Јосифу шумару о главу, па онда тако редом поче да скаче с главе на главу. Драгољуб учитељ опет попео се једном Талијану на леђа и нешто млата рукама, као да хоће да говори, ваљда да примири свет. Сав изгребан по лицу, на чакширама нема једне ногавице; па таман да каже нешто а неко га гурну одостраг, он стрмекну с Талијанових леђа као да је у воду скочио, видиш још само једна нога му остала у вис и дрхће му та нога као у преклане гуске. Па онда ко ће га знати коме су у тој гужви свукли чизме те и оне почеше да узлећу у вис... И тако, уопште, видиш само гребу се, туку, мувају, дрече, циче и шта ти још не, и ко ти још све може да опише. Па ко зна шта би још све било од тога веселог народа, али већ стиже и г. управник са пандурима.

— Растура се збор! — дрекнуше пандури, а г. управник се само наслонио на штап, опружио десну ногу унапред и гриска леви брк а посматра поштовани збор.

Већ сада, како се мало притаја гужва, може се мислити какав је ко изгледао. Да је г. управник био мало мекша срца, он би се заплакао, посма"трајући честите домаћине какви су изгледали; али је управник знао да добар полицајац не сме имати меко срце, па зато завуче руке у џепове од чакшира, метну штап под мишку, спусти шешир мало на очи, окрену се брзо око себе на пети и крену се крупним корацима у конак.

— Какав ли ћу да започнем извештај г. министруг — то је једино шапнуо уз пут. Иначе је ћутао и лагано а крупно корачао.