Pripovetke / Grigorije Božović

БИТОЉСКИ БОГАЉИ.

Само што је сунце изгрејало. Уска, кривудава и прљава улица као у Јерусалиму. По њој тандрчу старовремске таљите, одјекују зарђали звекири, несносно бију о неравно камење заптијске чизме. Све ово зачињава груба свакодневна песма млекара, дрвосека и разних уличних продаваца, која човека силно раз-

дражује, да готово плаховито скаче с места, примиче _ се прозору са жељом да пљуне на продавце, прљавштину, град и живот. Погледаш и застанеш.

Стари, ружан и каљав Јеврејин, одмерено корача, са празном извешталом врећом пребаченом преко рамена. Испод замашћена феса неодређена облика вију се риђи пејси, прљави каошто му је врећа и каошто су лица напред погнутих домова поред којих пролази. Из метласте сигаве браде узвио му се грбави нос и вире орловске очи, које су коварно зажмуриле, као тобож неће ништа да виде. Међутим, ако добро загледаш, видиш како се лупешки, испод готово састављених поклопаца, лагано окрећу и десно и лево, да штогод спазе било за пожутелу врећу било за какву доставу. Посматраш му покретно чело готово да за сваку згоду и прилику начини триста најразноврснијих мрежа од бора: да се добродушно осмехне, да се покаже срдачан и готов на услуге, да се учини слаб и болешљив и да те увери како већ читаву седмицу није хлеба окусио. Видиш како се на сунчеву зраку преливају сва ова расположења, па те. нешто прикује за место, те га мериш с неким потајним чуђењем и страхом, мржњом и уверењем у жилавост и снагу „изабранога народа“.