Pripovetke / Veljko Petrović

ЈАНОШ и МАНКО б 99

наутина, тестераша, да се у Срему, у манастирима,

лепо може живети. Људи мало хају за свет и за друге душе. Певајући живе и умиру од преке смрти.

И сад види да је Арнаутин лагао. Можда није никад ни био у Срему. Можда је и он сањао о смирењу 'и скривеном уточишту. Па је, на своју утеху и радост, измислио и причу и људе.

... Шта је ког врага животе — раздираше се у себи Јанош Томка. Ма био најтрезнији, тетураш у њему као пијан. Не можеш ни једну реч, ни један корак, а камо ли себе и друге који су око тебе, измерити на длану. Идеш за: носем, мислиш по мирису ствари, а не по тежини и обиму. И зато се налазиш на преломима у одсудним и крвавим тренутцима и положајима, као да си везаних очију упао и набасао пред оштрице ножева или у кутњак аждаје. Ти си испреплетен туђом косом, као коњима за репове, и биваш мучен и кидан и уморен....

За то је боље пити, бар онда не знаш да си пијан и увиђаш да су многи трезвени пијани.

Он је дошао амо да живи, да буде заборављен и да заборави. Да гледа само сто центиметара преда се, да мисли само унапред двадесет и четири сатаи да ради само оно што данас мора свршити, како би легао и сутра и опет одрадио одређени посао. Бити обузет најближим предметима и најкраћим временом, секиром, сухим дрветом, стварима које се дају подложити својим шакама и које немају језика. Дојести своје дане тако и потрошити снагу. Не бринути се низашто боље и лепше, но утопити се у тренутку, онаквом какав јесте.

Али ови људи му не даду да дише како он жели. Они хоће да га кидају, као задушну погачу, и да га жваћу и њушкају сви; и они и пси.

Мацко ја друкчији. Кад се прислони на његов врат, то га пријатно греје; кад он једе Мацко му само поднесе велику главу и стидљиво жмири и ћути. А кад му половицу да, он полако гута, ћути, топло гледа у зеницу и прислони му се као дете Но на-

7“