Pripovetke / Veljko Petrović

ЈАНОШ И МАЦКО 105

По ходницима се узбунио и гуркао свет, половина засеока. Мацко се, у пркос своје водоношке десетогодишњице, витлао, скакао, ритао и наваљивао на клупе, зидове и летве. Преметао се, тресао је главом, сигурно од бола; ћушао се ушима и рушио све уоколо. Двапут је тако лудовао око цркве, а манастирци се згрнуше на прозоре од ходника и врата, и смејали се и псовали. Неки су га чак и жалили.

Кад се Мацко некако докотурао до капије, па се дохватио отворена простора, појури на друм, фркћући и зевајући.

Јанош од једном потрча за њим.

— То му је један нитков запалио труд у ушима! Мацк-о, стани, просим те, стани!...

Али Мацко се није освртао; превалио је клупу, ударио се о брест и сурвао се преко низбрдице. Јанош га ту стиже и пружи руку да га ухвати, па да му извади из ушију запаљену труд, тепајући му као мати. Али Мацко се стресе, диже, па нагнувши опет да бежи, ритну се и удари стражњим копитима Јаноша у прса, и одјури некуд, пут салаша, преко утрине.

Јанош само мекну и бљуну крв. Људи и калуђери. гости и кухарица, пожурише за њим, да виде шта ће бити, и стигоше га у тренутку кад је пао, изнурени од смеха. Кад га опколише, престадоше се смејати.

Јаноша дигоше и, још то вече, однесоше га у градску болницу, на душецима и са парадним коњима.

Гости се мрзовољно разиђоше, а игуман се затвори у собу. Није ни излазио на вечеру, а намесник је: грдио Алексу, што је „будали словачкој дао да лоче“. Кухарица је плакала.

Јанош није долазио свести. После неколико сати је умро. Плућа му се прокрвавила, јер му се грудна кост угнула и пукла. ·

Игуман је жалио, али није хтео да плати болницу и сахрану. Претише му и тужбом. Он онда написа писмо у Велики Варадин, шефу станице же-