Pripovetke / Veljko Petrović

104 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

би се узнемирио, застригао ушима и вурио се неколико пута од набујале снаге, и, онда, раширивши ноздрве и дигнуте главе у небо, продерао би се храпаво, незграпно, али с пуно младости, необузданости и љубави. Ти си био тада леп, драги мој друже, Мацко — магарче!

... И ја сам био друкчији. Али нико ми не верује овде. Ти ћеш ми једини веровати...

Мацко пребаци врат преко Јаношева рамена, као да је хтео да боље чује жалосну повест свога Јаноша, који се разнежио и прича у велико ухо магарчево, квасећи га дебелим сузама. Магарац је на махове заклапао очи. Очевидно да је био ганут и, у знак разумевања и утехе ради, климао је мудрачки главом.

= Па опрости, Мацко мој, да си сад извргнут руглу због мене. Они хоће мени да напакосте, па мораш ти да искијаваш, али веруј, и ја патим кад се с тобом шегаче. Да смо млађи, ја бих узјахао на тебе, па бисмо побегли некуда, а овако шта ћемо Не бој се Мацко, неће твој приша дуго бити крај тебе. (сећам да се и опет миче пода мном тле. Отићићу. Можда ћеш мање бити изругиван, али ћеш уједно бити више гладан, стари мој пријатељу!...

Јанош се пренуо на грохотан смех. Кад је дигао главу, умало се не окамени. Група насмејаних го- стију је гледала у. њега, показујући црвено месо вилица, а међу њима је брисао наочаре управитељ митровачке казнионице, кога се Јанош на први поглед сети, јер га је видео оно једном у Илави, кад је овај путовао онамо, ваљда у некаквој мисији.

Јанош пребледе. и побеже. Мамили су га, звали из дрваре, претили, али он се повукао у мрак и полутрезан дрхтао.

Алекса се досети. За кратко време чу Јанош како читава кућа одјекује од силне граје, смеха и трке. Одмах је слутио да се то у првом реду њега тиче. Кад је прислушнуо, лепо разазна узвике и сулуди топот копита по порти.

Бесно отвори врата. Био је готов да спасе магарца и да раскине одмах с манастиром.