Pripovetke / Veljko Petrović

30 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Мала Ержика тури у уста читав један слаткиш од кавеи пун отужно слатког скорупа и не жваћући га загледа се нетремице у ништа. Танка блуза подрхтавала јој је над срцем. Одједном се тихо стресе, лагано устаде, изиђе у ходник и, отворивши окно; пружи чело у мрак и у хладни влажни ветар, који се храпаво трб о удове вињаге дивље лозе око прозора. Чула је очев шапутави глас и кад се вратио она га загрли око врата.

— Шта си сад радио, татице 2

Отац јој стиште лице у руке и пољуби је у косу.

— Хе, хе, чућеш. Радоваћеш се.

Ержика се одби дурновито, уверена, да је ничим неће моћи изненадити ни обрадовати,

М.

Гости се спремали да иду, али их Паштровић задржа на вечери и, гласом којим се хтео наругати и њима и себи, насумце избаци титулу, како је данас двадесет и пет година његовој промоцији. Љубазно је облетао све, помагао спремању за вечеру и мислио у себи, како ће још једном господски нахранити ове гусенице. Прождрли су му корен, изгризли су му цветове, нек се затоме још преосталим спареним листовима.

— Петре, метните шампањац у лед.

Заиста чудно, како то да је он тако прекасно прогледао. Он сад тек свесно види ко њега подрива и ко су уопште ти људи с којима се кроз године руковао а никад им се није пажљивије загледао у лице. До сад није ни видео да Кезмарски има тако очајно празне и клонуле очи и да му је кожа гнусно тануцка. Кад би се запарао ноктом, сљуштила би се лако, као угмилела оскоруша.

Пресветла је управо гадна. Како је то одвратно кад стара жена кокетно загори очима и крв протиња кроз увеле, силом дотериване образе. Таква ће бити и Боришка. Грозно.

— Пазите, на сваки бифтек испеците једно јаје.