Pripovetke / Veljko Petrović

БУЊА 31

Месо сам већ поручио да се пошаље. Биће овако свежије.

Ко су ти људи» Шта њега везује. за њих» Кад пропаднем оног часа ће ме се ратосиљати, као и. јадног Ђурице Бириловића. Он их је пет година частио, па кад је фалсификовао, сви су тврдили да су знали већ давно да боље неће свршити.

Да ли сам ја проспавао двадесет година2 Или је и мене занело пијанство господства, као и оног лудог Србинаг Да ли сам ја, боже мој, рецимо, пре десет година, кад сам их видео, чуо и тресао им руке, мислио што о њима; уопште, да ли сам ја што мислиог Мора да сам се уздао у њих. Али што бих се ког ђавола у њих уздао Да ли сам их волео. Да! Таман. Сигурно нисам знао ни имена свију њих.

Жалосно, нико ме није волео, нити сам ја кога волео.

Био сам луд. Ипак је то смешно што сад тек видим, како сам био кроз цео живот луд. То је лудост чекања и трпљења... Не, не. Није тако. То је лудост живота без основе. Излишан живот... Ни то не стоји. Кад сам се родио, био сам свакако одређен за нешто. Само нисам нашао то нешто. Нисам се снашао. Залутао сам међу ове и смео сам се, Ишчупаше ме, па ме понесоше. Нисам био свој, био сам њихов. Право има моја жена: ја сам Буња. Само она то не разуме. Ја сам Буња, ја сам пшеница коју су пренели у стаклену башту. Ја сам Буња...

Паштровић је нудио госте да седну и смешио се. Сви су мислили због тобожњег јубилеја и услужности, а оно у ствари зато, јер му се допало што је Буња, и причињало му се да је то лепо. Само што они то не схватају. А мора им то рећи. Нека се смеју. ј

Око дванаест сати цела је кућа одјекивала од буке и задовољства. ј

Играло се, певало, разбијале се чаше и Кезмарски је брисао крв са усана, јер је хтео да задиви друштво, па је појео читаву једну шампањску чашу.

Жене су били румене, гледале су сањиво, ма