Pripovetke / Veljko Petrović

48 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Велика ме је жеља вукла, да уђем у ту, тишином и чистотом тако одељену кућу. Господин је био сваки дан исти истацки као и пређашњи дан, озбиљан и званичан; на њему и на свем његовом држању, чак и на улици, владали су искључиви знаци учитеља, те је нас све необично дражила радозналост: видети и чути њега у његовом сопственом дому и кругу; и познати га као човека, како говори о десетим стварима, које немају никакве везе ни с рачуницом ни са земљописом, посматрати га као баштована, како калеми и везује вињаге ликом, чути га како говори са женом о скупоћи на пијаци, и вирити, док у прслуку, заваљен у наслоњачу, слуша своју јединицу и њу милује по коси и љуби је у чело.

И зато сам ја већ дозлогрдио оцу с непрестаним питањима: — шта ради господин учитељ у читаоници, шта чита, с киме и о чему разговара, и да ли се карта2 Кикотао сам се, кад сам дознао да сем он воли картати. И то још на новце. Нисам никако могао да представим себи њега, налакћена о зелени сто, у диму, међу побацаним, допушеним цигарама, како меша и туђе паре згрће, истом оном доброћудном, пуначком руком, док остали пљују под сто и говоре ружне и неразумљиве речи. Али ипак сам трљао руке, и једва сам чекао сутрашњи дан, да га видим, да ли ће какав дрхтај руке или сањиви, расе"јани нагласак које речи, одати карташа; у опште, да ли ће се што променути у мојим очима 2

И због тога, што смо га сматрали да високо стоји над нашим главама, што смо у њему тако мало опазили од оних свих људских радња и особина наших отаца и браће, ми смо се трудили да, пошто пото, приступимо њему ближе, да чулима својим, опипљиво, дознамо, је ли и он човек, као сви наши, остали, ближњи, или је само учитељ. И зато смо се сваки пут грозничаво и до буботака раздражено натицали, ко ће учинити какву приватну услугу господину учитељу. — „Молим, ја ћу!“ — викали би смо у глас и пропињали се на скамије, пружајући руке високо над главама и раменима, и нервозно мичући