Pripovetke / Veljko Petrović

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА 47

заборавимо све, само пазимо у две светле тачке његових наочари. Тада као да нам застане и срце и као да видимо под црним окнима његове сузне очи, и међу нама нема разлике; ми у њему, ону нама; јер тако се поклапају, тако су једно наше узавреле, младе мисли и његове искусне речи. А и он је осећао исту дрхтавицу непосредности и стварања, и он се заруменео у томе грљењу са занесеним полетарцима и сигурно је и он сам тада заборављао на све, и на кућу и на гробове своје, и ја сам уверен, да га је ко у томе часу запитао изненада: има ли деце, он би показао на нас.

А господин Чутуковић је имао једну кћер.

Кад би звоно несташно и пиштаво зазвонило, чича би дигнуо главу, застао и заћутао. Лице би му се полако скупило у обичну строгост, а ми бисмо излазили зажарених ушију и тек бисмо на улици заџакали. |

Чича је имао кућу близу градскога парка; имао је жену и јединицу ћерку. То је знало свако дете у вароши, знао сам и ја, али досад су ми, та кућа и та госпођа и та девојка, биле као и остале куће, поред којих сам пролазио, као и остале госпође и госпођице, којима сам капу скидао. Сада су се и оне у мојим очима издвојиле. И ја сам често пролазио испред четири малена прозора утишаним корацима, гледао у чисту, зеленкасту боју зидова, у као снег беле, чипкасте завесе, а особито сам волео бојажљиво завирнути, кроз тешку, чамову, загасито бојадисану капију кад би случајно остала отшкринута. Кроз отвор би замирисао јасмин или, пред вече, разбуктали, опојни дах датура и белих звездица укоченог и плодног, племенитог дуванског цвета. Лозе би се до капије нихале са затегнутих жица, а из дубине, пред ходником обраслим у хмељ, смешиле би се, чистим цреповима оперважене, тачно заокругљене, леје с кокетним даниноћима и ватреним мушкатлима. Улаз је водио међу једрим и важним чуваркућама, чије сам изгњечено дебело лишће тако често волео надувати, па да се надме као зелена жабица.