Pripovetke / Veljko Petrović

52 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

она сама постала толико избирачица и нервозна, те не зна више ни сама шта жели. Незадовољна је, пуна рђавог, „научног“ мишљења о мушкарцима, те их одбија и понашањем и изненадним питањима, јер је сад, у њеној двадесет и седмој години, избијала из ње опорина и душевни немир презреле девојке, која није никада преврела. Мати је знала за то, то ју је и болело, али је већ била исцрпла сва заоколишења породичне дипломатије, којима је морала прво. само до знања, да стави својој кћери каквог новог просца, па тек онда, постепено и тактично, да припреми у њеној ћуди барем једно трпљиво расположење према новој прилици. Мати је сада много плакала и због ове живе ћери, јер је приметила, како је рођена кћи презире. Јер, чим би кукавна госпођа Наталија и почела: — ја знам, да си ти моје паметно дете, али видиш, не може се ипак мимо свет, и, напослетку, то је од Бога; видиш, каже ми јуче тетка Ната, да један красан млад човек и на свом месту...

— Ћути, остави ме на миру с тим бапским проводаџисањем. Ја, ако хоћу да се удам, удаћу се, како ја и када ја будем хтела! — викнула би дрхћућим гласом Владислава, и гордо би устала и отишла у своју собу, да тамо гризе рубац у бесноме смеху или плачу.

Мати је само опуштала руке, а мужу о целој ствари ни речи није смела рећи. Он је давао новац, _ручавао, читао, калемио воће и ишао у школу.

Такав је живот текао у Чутуковићевој кући; тако се бар товорило у граду. А Мита, чија се башта сучељава с учитељевом, прича, да се он често завуче међу чокотове до тарабе и да одатле који пут Види како се затресу стаклена врата од ходника, а мирна, права Владислава, уједајући се за усне, трчи преко степеница у сеницу на дну баште, и ту се баца преко храстовога стола, и само што јој се леђа грче, па кад јој приђе мати, она је и не погледа: — Бежи, бежи, свему сте ви криви! Хтели сте да вам будем играчка и дика у кући, и утеха за оне гробове, а сад се кајете, па би сте, због своје савести, да ме гурнете у брак. Нећу, нећу! Хоћу да угинем, ту, пред