Pripovetke / Veljko Petrović

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА 58

вашим очима. Нећу, нећу! Хоћу да угинем, ту, пред вашим очима. Да гледате шта сте учинили од вашег слатког мезимчета!

Али чим наиђе отац, она скочи, глади своје чу_паве прамове око ушију и очију, и грискајући ластар, певуши какву било веселу песму.

Једнога дана нам је господин учитељ опет причао. Говорио нам је о ваздуху. Говорио нам је о њему као да говори о столу који се види, који се може опипати и покренути с места. Ми смо већ давно научили лекцију о ваздуху, али нисмо мислили на њега као ни на учење о безгрешном зачећу матере божје, шта то умстини треба да значи. Пазили смо али никако нисмо могли да схватимо присуство нечега што никад не видесмо, нити икада стегнусмо својим прстима. Онда нам је рекао, да машемо шаком горе доле, па ћемо осетити један притисак, један опипљив ветар. Изненадили смо сем обрадовали. Гле, ту заиста има нечег. Онда нам је рекао, кад не би било ваздуха ми бисмо се угушили. Како нема ваздуха 2 Како може негде не бити овога што је управо ништа г То је било за наше мозгове претешко. Онда нам је донео један сточић, с рупом насреди и с два мотовила. На сточић је метнуо звоно од стакла, као оно, под којим се у деликатесним радњама чува сир од мува. И онда је извукао на нашу велику веселост из џепа једног несташног, али преплашеног врапца. Метнуо га је под стакло, а он је лепршао и кљуцао у стакло; на послетку се збунио, шћућурио се у сре дину и, увукавши врат, жмиркао ситним, округлим и сјајним очима, као црне перле.

— Видите, децо — настави Чича — он сад ту лепо живи, као и напољу, дише, и још да му дамо жита, мислио би, да је позван у госте. — Мир, остави, Перо, те мрве! — А то је “за то, јер и под тим стаклом има ваздуха, као и у овој соби и као напољу. Али да ми тај ваздух извучемо испод звона, онда бисте видели, како би'се сиромашни врабац давио, отимао и угинуо. јер, децо моја, без ваздуха се не може живети, без чистог, слободног дисања, што га

ваздух даје, који је Бог створио за све нас,