Pripovetke / Veljko Petrović

64 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

— Мама, зашто господин није поп Душана тукао, кад му је скривиог је ли поп Душан јачи од господина учитеља 2 с

— Спавај, синко! — рече мати у мраку, као кроз плач, и ја јој осетих руку на челу. Стискох је, пољубих и метнух је себи под главу.

Рано ујутру је дошла стрина Марија, она што много говори и брише крајеве од уста без престанка, и снебивајући се и пљескајући шакама на дуго је причала како је једва отправила од себе „ону“. Морала ју је примити на конак, и ако ју је стид, јер она неће да се са светом завади. Дошао је и поп Душан, претио је, и она га је задржала да не навали на учитељеву кућу у по ноћи. Сад су отишли заједно на село, јер отац каже да је она за њега мртва. Шта ће бити то сам Бог зна, али само она може слободно казати, да је њој ствар одавно била сумњива. — „Ето, како свршавају све те светице и мудрице“.

Школа је личила на кошницу, пре но што рој излети. Врило је, и скакало се преко скамија. Један погледа у ходник и скочи на сто:

= Ево чиче!

Поседасмо на своја места, само Пера, пинтеров,

- скупљао је још разасуте листове од рачунице са пода. Господин је ушао унутра. Био је нешто блеђи и мршавији, а наочари су му биле црње. Стао је и чекао Перу да сврши.

· — Други пут пази и уреди књиге пре часа! = рече дубоким гласом, и седе.

Ми смо остали стојећи. Он поче бирати кључ од стола и онда, кад су се неки накашљали и зашапутали, диже главу: — А! — и као да је поруменео:

=— Царју небесни!

Пошто смо отпојали и сели, учитељ узе превртати књиге, не зауставивши се ни на једној страни. Мита ме очепи испод стола:

— Бесан је!

А мени, чудо, није било жао њега. Насмешио сам се. Јуче је изгазио своју кћер и отерао је у