Pripovetke / Veljko Petrović

|

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА 65

свет, а сад се прави као да то није ништа. Ја бих да видим сузе и дрхтаву руку његову; ону исту којом је кидао плетенице своје кћери. (Отерати своје дете! — то је најстрашније било за мене који би добио протисли од плача, само кад бих закаснио у вече и наишао на закључану капију.

Он је превртао књиге, и по други пут, као да тражи у њима какво важно, старо писмо а ми смо се све гласније разговарали. Један накострешени врапчић слетео на прозор, те скакуће и брише кљун

о свежи навејани снег. Један рече: — тица! — и ми се сви насмејасмо. — Мир! — викну господин строго и устаде.

— Чекајте у тишини!

Чим је затворио врата, Мила скочи и викну намргођен као и учитељ: — мир! — Прснусмо сви!

Господин се вратио и донео исто оно за исисавање ваздуха и једну боцу од челика.

— Недавно сам вам причао о ваздуху. Сад знате шта је ваздух. Данас ћемо наставити. Ваздух је мешавина. Она има два смешана дела, као кад би смешали на пример дим и пару. Један део који он има у себи, гуши. И у њему самоме не да се живети. То се зове хидроген. Други, мањи део, пак управо даје живот и зове се оксиген. Он омогућава горење и стварање крви помоћу дисања. Али њега има у ваздуху много мање. Тако је промисао божја удесила природу, да одржи равнотежу. јер у чистоме оксигену истина пламен боље гори и крв се брже ствара и струји, али је и горење брже и живот би био краћи у њему. ;

Ево, видите ову трому бубу, како мили и лено креће ногама, она има под овом тврдом кором и крила, али се мора много упети да их развије. А сада ћу је пустити под ово стакло, у коме нема ваздуха, чистог оксигена из овог гвозденога ваљка и пустићу у њега бубу, те ћете видети, како ће ова млитава животињица да оживи. |

И заиста, црни јелен, с великим клештама као рак, коме је, чини се, мука и тегота вући собом ту

Вељко Петровић: Приповетке; 5