Pripovetke / Veljko Petrović

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ 10)

проклета Швабица пролази, заустављају се чекићи, сви се нагињу с ћепенка и гледају за њоме: — Куку, — убио је Бог, ма све женске нишане има у очима!

И док тако ври чаршија, удара лој, згажено воће, кожа, цимет и стамбулско уље, на мунарама окујишу хоџе и код шедрвана муслимани перу ноге или прихватају немо, у црну чоху обвијен и за даску привезан леш, који тако у сунцу, с рамена на раме, лебди на светини као црни чун.

Ја, дете асфалта и полицијске уређености и једноликости, могао сам сатима гледати у ту разноликост и титрање боја, покрета и нагласака. Тамо је и небо живље плаво; није као у нас, још неосвојена економска установа, у које гледају само привредници и берзијанери. Ма куда погледао, кроз просек улица, оно се сија над гранатом липом крај мунарета. А у вечери погађаш: које су звезде, а које светиљке на Требевићу, јер се оне у тами измешају.

У сарајевске вечери силазе буле из својих стрмих махала, замурене и веселе, док измећар или муж пред њима носи запаљени лампион од папира. Оне иду на „сијела“, да се сладе, пуше и слушају старе хануме, како данас нема више оног севдаха, јер, „сва младина полуђе за овијем швапскијем роспијама. Ах, кад је оно Мехо, чији је син сада хамал, доходио Нури Јусуфагића!“ — и старе наставе причање, уз шербет и рахатлокум, и несвесно у десетерцу.

И ходајући тако у те вечери, слушајући кров решетку севдалинке уз хармонике и кикот муслиманки које ђикају на прозорима, и које видећи ђачке парове испод руке, вичу бојажљиво: — Ах, лијепи Швабо, баш ти је лијепо! — ја сањам о авантурама које је уништила електрика, и враћам се у једну. кавану, где свирају мађарски Цигани.

У кавани „Ној“ ваздух је страшан. Човек се код врата пресенети од дима, кроз који се лица само назиру. Под је натопљен вином, миришу некакви са-

пуни и гума, а Цигани рђаво свирају. И коло и вал-.

цер се размећу као чардаш. Седнем у угао и очајно грицкам дробну „лин-

,