Pripovetke / Veljko Petrović

70 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

неколико корачаји, па си сред источњачке дреке, тиске, лупе и шаренила чаршијског. |

На ћепенцима, певајући протегнуте мелодије, ударају кујунџије чекићима по бакру арабеске и ужљебљују сребрне џамије у челичне плочице, обућари набијају жуте местве и тешке кондуре на калупе, црвени и кудрави, закржљали Шпањоли-јевреји вичу, и свађајући се маме муштерије, а седи муслимани, скрштених ногу, седе на чистом ћилиму, пуштајући димове, и блену у ништа; воћари слажу неранџе, урме, карпузе и јерибасме крушке и шипке-гранате које се, раскокане, кезе својим црвеним зубима, а ашчије, угојене и полунаге, с белим фесићима, углајисавају светле судове од цина, и по огромној, плиткој, маслом намазаној тепсији, завијају и шарају из штаницле танани кадаиф, омиљену медљану ђаконију; сељаци џагају једно за друго везану кљусад, натоварену дрветом и јапијом и сеном, и псују агу, коме сад гоне овај хак, а међу светином журкају мале мусли"манке, у црвеним, танким димијицама, стискајући под брадом шарене, жуте, велике мараме, које се лепршају, и, старије кадуне, погнуте главе, шапућући, смејуљећи се међу собом и блистајући очима кроз фереџе. Сви се журе, само по који крупни муслиман поносно носи преко врата дебелог овна-курбана, и _по који дедо, с белом и златом извезеном ахмедијомчалмом, у дугом кафтану, са зеленим пасом и с ћилибарском бројаницом, хода маестетски, ногу пред ногу. Он не преза ни од шта, не трза се ни од аутомобила, само врти поругљиво главом кад га види: — А што јури, стићиће. — Сви га муслимани посматрају с респектом као свеца, осврћу се за њим и тиапћу: — То је стари Алај-бег што не распознава швапске паре. Кад плаћа, захвати у џеп и вади прегршт: — Узми, колико ти треба! "Њега може зауставити, у путу ка Хусрев-беговој џамији, само каква округла, бела Швапка. Он се тада полако окреће, мерка је, и климајући главом и провлачећи прсте кроз чисту, седу браду, гунђа за себе: — Вал-лах, лијепе Швапке! — И кудан лепа,