Pripovetke / Veljko Petrović

14 __ВЕЉКО_ПЕТРОВИЋ

ннјесам. их ја не могу, а ви мене не можете. А нешто желим, нешто што би ме везало за људе, за земљу, за домове и брда и ријеке ове, и за оне међе које не виђох, а то нема у мени. Само пуста жеља, као празнина и шупљина ту у прсима, која ме дави, и ја ишћем ваздуха, а нема, нигђе га нема. Треба да сам Бошњак. А шта је то: — ријеч. Ништа! То је вољети оно што си први пут виђео, чуо и удисао, нашто си се научио. А то је уско и мршаво. Тако живи и хајван. И оно се држи јасала, окола и кмета на кога се приучило. ја бих више унатраг и унапријед. Натраг гробови, али не као ваши који још живе; моји су гробови мртви и запечаћени! Ако ми ђеца буду као ја, биће несрећна и јалова, а ако буду као

они што су изашли, — а то не смије да буде, не море у ово вријеме више, — боље да их нијесам ни родио.

Гледате ме чудно. Не разумијете ме 2 - Хтио бих да припадам једној нацији. То је врло смијешно, јелте, да се каже једноме Французу. Код њиха се, ваљада, море бити без тога. Човјек море бити потпун и као козмополит, просто као друштвен тип, укратко: Човјек. И као такав, радећи за себе и друштво, образујући себе, море се стећи друштвени мир и задовољство и савршенство. Али код нас то _ не иде. Код нас се тражи за личну срећу да се припада нацији. Мој отац је, ваљда, могао бити само муслиман. Вјера му је дала сву садржину, и он је осјећао живо заједницу с милионима Мухамедових сљедбеника, и у тој се заједници и привржености губио. јер човјек мора имати неку мисао, идеал, осјећаје у којима се изгуби вас. Али ја немам осим вјере која ме не испуњава свега, ништа друго. Немам ни једног пријатеља с којим бих се у свему сложио. ја само имам жељу да с другима пјевам, да плачем с другима, с непознатима, због среће и несреће, успјеха или неуспјеха који нису непосредно моји лични. Моја неизвјесна и беспредметна "љубав је дубља и од вјере и шира од босанских граница.

И: видите, каже се за патриотизам да он није