Pripovetke / Veljko Petrović

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ 8!

јелима, у дому, свуђе је то све тако свечано, везано, неискрено. Или се мени то само тако чини да је неискрено. Тек ја нијесам за то. Ја волим европску, грађанску интимност и лежерност.

Но, баш хоћу да вам кажем, и ако ме је тон привлачило у ваша друштва, чим сам ја ушао у њих и она су се вазда нешто сплела, укочила и снебивала. Појавише се неки врашки обзири.

Моје је друштво било, као што сте, можда, већ чули, адвокат Милановић, Хећим т.ј. доктор Косорић, уредник Билбија, поп Машо Ћирковић, и већ оно коло најљућих опозиционара. Осим начела, нас су нарочито приближавали исти породични односи. Јери ти млади и интелигентни Срби водили су, са старим свијетом у својим кућама, исти рат који сам и ја под својим кровом. Само што су га они водили активније и побједнички.

И њихови су оцеви били бегови, православни ћуркаши, које би једна тежачка побуна кметова, можда, измрцварила прије но наше бегове. То су ти „Сиједи“, мрка лица, големих, црвених фесина, који с бројаницама у руци убирају хак и на читлуку бију кметове и дају да им кметице душеке намијештају под орахе крај извора, тепајући им: — „Лијепи наш газда!“ Они су прије Хаџи-Лоје, пред Ташлиханом на ћилимовима, с осталим безима пили кахву, егленисали и пушили чибуке, дуге, преко сокака, и тјерали српске сељаке, кад пролазе улицом, да дуж цијелог друштва, лицем окрезути, непрестано теменају и прескачу чибуке. Јао, да крмак стане на који! И ти су исти послије окупације расковали многе читлуке на чашћање аустријских официра, док се због лиферације и цркве не закрвише са Швабом. Али и иза тога тјераху политику из својијех соба, иза спуштених завјеса, издајући на народ манифесте и одредбе. А и мајке тијех мојијех пријатеља нису одмакле у многом од моје. Старе богомољке, уздишу и данас за старим, љевшим, турским вактом, и мрзе све „пријечанско“. Но, велим, крај свијех тијех додирних момената, они су се тешко раскрављивали према

Вељко Петровић: Приповетке. 6